Iguman Mojsije Zečević

Vasojevićki zakon u dvanaest "točaka" narodno predanje vezuje za početak 19. veka, za vojvodu Simu i igumana Mojsija, ali predstavlja zbir svih "stega" koje su Vasojevići usvajali još od 16. veka, kad su se odmetnuli od Turaka i prestali da plaćaju danak

KO NE BUDE OLDŽIJA, DA BUDE NADONDŽIJA

Narodno predanje veli kako su vojvoda Simo (Lakić) i iguman Đurđevih Stupova Mojsije (Zečević) rešili da uspostave "stari zakon ", dodajući mu nove članove. Zakon se nije sačuvao u pismenom obliku. Njegove "točke " pamtile su se u usmenom predanju, i "glačane "godinama dobile jezgrovit oblik pravih poslovica i aforizama. Tako su se "zakoni, sudovi i stege" lakše pamtili, i s kolena na koleno prenosili. U uvodu knjige iz koje ćemo u nekoliko nastavaka preneti Vasojevićki zakon, dr Ilija Jelić objašnjava kako je, 1916, u dane okupacije, kad je neprijatelj svoje zakone i običaje stao uvoditi, to podsetilo Vasojeviće da se sete svog zakonodavstva. Od ognjišta do ognjišta, Jelić je, tačku po tačku, zapisivao i tako sklopio Zakon, koji niko nije znao u celosti. Uz 12 tačaka, zapisao je i komentare, "onako kako bi ih i sam zakonodavac dao" i delove bogatog vasojevićkog predanja koje se na pojedine tačke odnosi.

TOČKA PRVA
*1. Da se bespogovorno umire sva bratstva vasojevička i srbljačka. Ko ne bude oldžija, da bude nagondžija.
1. - Bespogovorni umir znači prinudno izmirenje koje je zajednica vršila silom svoga autoriteta, nasuprot dragovoljnom umiru koji je zavisio jedino od drage volje zakrvljenih strana. Prinudno mirenje naređivano je u slučajima kad bi se krvne zadevice pojedinih bratstava i njihovih članova toliko namnožile, da bi dozlogrdile plemenskoj zajednici, te bi se ova našla pobuđenom da putem poravnanja i preko izbranih sudova sve krvne razmirice umiri i privatno-pravna potraživanja izgladi. Takvo jedno mirenje izvršeno je u Vasojevićima u vremenu iz koga potiče ovaj zakonski propis. Kako se pak sam akt izmirenja vrši opisano je u našoj raspravi: Krvna osveta i umir u Crnoj Gori i Severnoj Arbaniji, Beograd 1926.
2. - Vasojevići su najveće crnogorsko-brdsko pleme, koje je nastanjeno u istočnom delu Crne Gore, u Lijevoj Rijeci i s obe strane Lima sve do reke LJešnice. O njihovom imenu i poreklu postoje dve verzije narodnog predanja. Po jednoj oni su potomci nekakvog Vasa, srodnika Vukana Nemanjića, koji je rođen u Prizrenu i bio vojvoda u doba cara Dušana. NJega je nasledio sin mu Vasojević Stevo, koji se pominje u narodnim pesmama o boju na Kosovu pod imenom Musić Stevan, i koji je bio vojvoda u Sjenici, u Novopazarskom Sandžaku. Posle Kosovske bitke i smrti Vasojević-Stevana Vasojevići su kao uskoci krenuli put Hercegovine i došli do Foče, a odatle skrenuli na jug, jugoistok i istok, i preko Crne Gore došli na Nožicu u Lijevoj Rijeci, gde su se nastanili.
Po drugoj verziji Vasojevići vode poreklo od nekog Vasa, sina nekakvog hercegovačkog kralja, koji se takođe preko Crne Gore doselio odnekud iz Hercegovine i nastanio na Nožici u Lijevoj Rijeci.
Oba predanja imaju zajedničko još i to što se veli da je Vaso imao još i četiri brata, Ozra, Pipa, Krasa i Ota, od kojih vode poreklo Ozrinići i Piperi, crnogorska plemena, i Krasnići i Hoti, severoarbanska plemena. Zato se svi oni rođače s Vasojevićima, jer veruju da vode poreklo od istog pretka.
Koja je od ove dve verzije tačna, teško je reći, ali je jedno tačno: da su Vasojevići jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, koja ima svoju zajedničku slavu Svetog Arhanđela, zajedničku tradiciju o svojoj prošlosti, i koja pamti sve svoje pretke počev od glavnog rodonačelnika Vasa pa sve do današnjeg dana.

Od Nožice Vasojevići su se počeli pomerati postepeno ka istoku dokle nisu zahvatili celu limsku dolinu sve do reke LJešnice. Prilikom toga prodiranja oni su starosedeoce, kao Lužane, Bukumire, Macure, Španje i Latine, delom asimilovali, delom potisnuli, a delom potčinili, i svima nadenuli ime Srbljaci.
Nasuprot Vasojevićima, Srbljaci ne predstavljaju etničku celinu, jer oni nisu jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, već skup raznih rodova koji su se tokom vekova tako izmenili, da se danas za mnoge sigurno ne zna ko od koga vodi svoje poreklo. Otuda Srbljaci, uzeti kao celina, nemaju tradicije o svojoj prošlosti, jer nemaju zajedničkog pretka od kojega bi izvodili svoje zajedničko ime i poreklo.
U početku, kada su Vasojevići zauzeli limsku dolinu i potčinili starosedeoce, Srbljaci nisu imali ni svojih glavara niti ikakva učešća u opštim plemenskim poslovima, već su im Vasojevići i sudili i predstavljali ih i spolja i iznutra. Ali upornom borbom Srbljaci su počeli osvajati jedno po jedno zvanje, dokle nisu izvojevali svoje kmetove, bratstvene starešine, a docnije i pravo učešća na narodnim zborovima i skupštinama. No i pored tih zadobivenih prava, Srbljaci su kao manjina bili i ostali potišteni, zapostavljeni, jer ih Vasojevići nisu nikada hteli primiti u svoju sredinu kao ravnopravne članove, pošto su oduvek smatrali da su od njih nešto više i da se s njima ne mogu nikako izjednačiti.
Usled te dugotrajne borbe i međusobnog gloženja, beše se i kod jednih i kod drugih razvio toliki antigonizam, da je ta borba Srbljake ujedinila, i od njih, kao raznorodnih elemenata, stvorila jednu takvu celinu, da se oni danas mogu smatrati kao jedna zajednica koja ima iste misli, iste želje, iste osećaje.
Zbog toga oštrog razlikovanja koje je postojalo između Vasojevića i Srbljaka, zakonodavac je morao u ovome propisu da izrečno spomene i jedne i druge, te da bi se znalo da se on odnosi na sve Srbe bez razlike plemena i staleža, jer da je spomenuo samo Vasojeviće, onda se takav propis ne bi odnosio na Srbljake i obrnuto, pošto su to bila takoreći dva "posebna naroda", koja su se među sobom bitno razlikovala kako po svome duhu, karakteru i osećaju, tako i po drugim etničkim odlikama.
3. - Oldžija je onaj koji nešto hoće od svoje drage volje, a nagondžija koji nešto mora da uradi prekos voje volje, na silu, po zapovesti. Zato ceo ovaj stav znači: ko se ne bude hteo umiriti milom, tj. od drage volje, da se umiri silom.
*2. Da muška glava bude trista groša, a ženska trista jedan.
Kad se krvnik izmiri sa porodicom ubijenoga, on joj pored ostalog plaća izvesnu sumu novaca kao naknadu za izgubljenog člana. Ta se suma zvala krvnina ili umir, i u Vasojevićima je iznosila 1001 groš za hrišćansku krv, a 1000 groša za tursku. Ali kako je ova suma bila prilično velika za ondašnja vremena, a narod osiroteo usled ratova i neprijateljske pljačke, to je cena muškoj glavi bila spuštena na trista groša a ženskoj na trista jedan.
Spuštanje cene muškoj glavi po sebi je jasno, ali se nameće pitanje: zašto je ženskoj glavi određena veća cena nego muškoj? Odgovor je prost i jasan. Ženska glava nije nikada bila skuplja od muške, pa ni u ovo vreme o kome je reč. Jedino je hrišćanska krv bila skuplja od turske za jedan groš, pa je ta razlika i ovim propisom zadržana, samo to nije jasno formulisano. Naime, tih godina (1828-1830) Vasojevići su bili pošli u rat sa skadarskim vezirom Mustafa-pašom protivu Rusa i bili su došli do Plovdina, gde su se zadržali, mnogi pomrli od raznih bolesti, pa se bio proneo glas da su svi Vasojevići izginuli i od raznih boleština propali. To dade podstreka vasojevićkim poturicama, te izvrše prinude na svoje žene-hrišćanke da se i one poturče, što mnoge i učine, a one koje ostadoše uporne, budu poubijane.
Kad se vojska vratila i pojedinci videli šta su poturice uradile od njihovih sestara i kćeri, napadnu na njih i one što im šaka padnu, sve pod nož stave, i na taj način izvrše osvetu svojih nevino palih odiva. Docnije, kad je naređeno prinduno izmirenje, bilo je određeno da se po običaju plaća za hrišćansku krv jedan groš više no za tursku, pa je otuda bilo i propisano ovim zakonom da se za žensku plaća 301 groš, jer su sve ubijene žene bile hrišćanke, a za mušku 300 groša, jer su svi ubijeni muškarci bili poturice.
Sa toga razloga je ova odredba bila od privremenog značaja, jer se odnosila samo na ovaj jedan jedini konkretni slučaj, pa zbog toga i nije važila kao jedno stalno pravilo, koje bi vredelo za jedan duži period vremena.
TOČKA DRUGA
*3. Nove džamije da se ne grade, a stare da se zabatale.
Ovo je jedna preventivno-represivna mera protivu širenja muhamedanstva. Nove se džamije nisu smele graditi, a stare su morale opusteti zbog toga što u njih nije smeo niko ići, jer bi se na taj način javno izdao za Turčina, i time sebe izložio nemilim posledicama predviđenim u * 9 ovoga zakona.
*4. Poturčenjake niko da ne ubija, no da se ostavi svakome bratstvu da svoje vrne u prađedovsku vjeru. Ako poturice ne budu oldžije, da budu nagondžije, a ćoteci što ko ponese.
Posle onoga što su poturčenjaci uradili sa svojim ženama-hrišćankama koje se nisu htele poturčiti, bila je doneta opšta stega ili zavera da se svi poturčenjaci poubijaju bez obzira na to, da li su pojedinci i ukoliko krivi za pokolj hrišćanki. Ali se docnije uvidelo da se oni ne mogu istrebiti na taj način, jer su pojedina bratstva pomagala pojedine svoje rođake-poturčenjake bilo da pobegnu, bilo da ih skriju te da se ne zna gde su i šta se s njima desilo. Zato je ovim propisom naređeno da tu brigu oko istrebljenja poturica preuzme na sebe samo bratstvo kome poturice pripadaju, a ukoliko bi ono bilo nemoćno, imala su da mu priteknu u pomoć druga bratstva.

Kad bi se ubica mirio sa porodicom žrtve, plaćao bi krvarinu ili umir. Kako to da u Vasojevićkom zakonu ženska glava vredi 301, a muška - groš manje? Zar je moguće da je ženska glava u ta doba bila skuplja. Istina je da se - simbolično, za jedan groš - cenilo kako hrišćanska glava vredi više od turske. Kad su Vasojevići krenuli u rat protiv Rusa, u koji nikad nisu stig-li, poturice navale da u islam prevode vasojevićke odive. Koje odbiše, behu pobijene. A kad se očevi i braća vratiše iz rata, sve što beše poturica staviše ih pod nož. Docnije, kad je naređeno izmirenje odredi se da za žensku glavu (hrišćansku!) umir mora da bude za groš veći nego za mušku (poturčenjačku). Tako u Zakonu osta zapamćeno.

Ko se na poziv bratstva ne bi hteo pokrstiti, imao je na to da bude silom primoran, a povrede koje bi zadobio tom prilikom, ostajale su mu kao da ih je od majke dobio.
Većina ovih poturčenjaka bili su oni čiji su dedovi silom poturčeni u Peći 1738-41 zbog učešća u pokretu patrijarha Arsenija Šakabente, i njih su pravoslavni Vasojevići zvali "šareni", tj. ni Srbi ni Turci. Prvi se od njih pokrstio neki Zule Fatić, rođak Mojsija Zečevića, a dobio ime Petar, koji je posle išao po narodu, kao "Apostol Petar", i pripovedao "Slovo Ristovo".
Ovom prilikom hodže su, da bi sprečile pokrštavanje poturčenjaka, bile pronele glas kako je Muhamed došao u Vasojeviće da vidi šta rade poturčenjaci, da li dobro održavaju Islam ili ne, i da je rekao kako će svakoga pomamiti ko se bude pokrstio. Kaluđeri manastira Đurđevih Stupova su tu vest oberučke prihvatili, jer su i oni javno govorili da su videli Muhameda, "a to je jedno Božje grdilo: šogave glave, gubavih ruku do lakata i nogu do koljena, koga jaše pop Lužac kad po nuriji ide, a đeca biju baljegama, te nije kadar da se odbrani a kamo li koga da pomami", - što je, razume se, povoljno uticalo da se ubrza prelaz poturica u pravoslavnu veru.
*5. Ko se podanas poturči i lažnu vjeru primi, da se za Turčina drži.
- Poturčenjaci i po prelasku u muhamedansku veru ostajali su i dalje u plemenskoj zajednici i uživali sva prava njenih članova. Oni su se od svojih pravoslavnih rođaka razlikovali samo time što su nosili čalme i klanjali, a inače su sve druge narodne običaje održavali, kao krsno ime, božićni ceremonijal, uskršnja jaja itd. Međutim ovom odredbom bili su izdvojeni iz plemena i na taj način bili lišeni svake plemenske zaštite i oglašeni za prave Turke, pa su za njih vredele i sve one odredbe koje su bile propisane za Turke, od kojih je bila najefikasnija ona po kojoj njihova imovina nije uživala nikakvu pravnu zaštitu. Time se htelo da se s jedne strane dalje poturčivanje spreči, a s druge da se ubrza vraćanje u pravoslavlje onih koji su se ranije bili poturčili.
2. - Lažna je vera Islam, jer je Muhamed, po narodnom predanju, na lažan način dao Koran svojim vernima. Naime, kad je hteo da ga objavi i prikaže kao Božji zakon koji je s neba poslan, on je izveo svoje pristalice u jednu pustinju, i tamo ih pozvao da se zajedno s njim pomole Bogu da im pošalje zakon po kome će se verski i inače upravljati.
Da bi ukrio trag postanku Korana, i da bi na očigledan način pokazao da ga sam Alah s neba šalje, on zapovedi vernima da kleknu na kolena i padnu ničice glavom ka zemlji, da bi se Alah umilostivio i zakon im poslao, a za to vreme, dokle su oni u tom stavu bili, Resula, Muhamedov drug i saradnik, bio se skrio u obližnjoj jami, i na ugovoreni znak imao je da jedan po jedan list Korana, savijen u malu kuglicu, pomoću praćke baca iznad vernih u vazduh. Sve doned dokle bi bačena kuglica išla ozdo naviše, verni su držali oborenu glavu ka zemlji da ne bi ušli u trag celoj toj mahinaciji, a kada bi se ozgo počela vraćati razvijena usled otpora vazduha, onda bi, na Muhamedov znak, podigli glavu da svojim očima vide kako zakon s neba dolazi, i da zahvale Alahu što im je molitvu uslišio. U tom bi času spazili iznad sebe u vazduhu gde se leprša parče hartije i k njima silazi. Čim bi to parče hartije palo na zemlju, Muhamed bi ga uzeo, pročitao i dao još nekolicini prisutnih da ga i oni pročitaju, i da se na taj način sami uvere da doista na toj hartiji, koja je s neba pala, piše ono što je Muhamed pročitao, pa bi opet zapovedio da priklone glavu ka zemlji i mole Boga da im pošlje još koju zapovest, a Resula bi opet sa svoje strane marljivo vršio poverenu mu dužnost.
To je tako ponavljano sve dotle dokle Resula nije i poslednji list Korana u vis bacio, a kad je sa bacanjem bilo gotovo, Muhamed, bojeći se da ga Resula kad-tad ne izda, dohvati jedan kamen i reče: "A sad Alah zapoveda da uzmete svi po jedan kamen i bacite u ovu jamu ovde, jer se u njoj nalazi nečistivi đavo, koji je veliki Alahov protivnik, a zato Alah traži da ga vi pod gomilu stavite". Čuvši to, Resula poviče iz jame: "Čuj, narode, sve je to laž što vam Muhamed govori! Bog nije poslao Koran s neba, već sam ga ja pomoću praćke iz ove jame bacao. Zato ne verujte, sve je laž!"
Razjarena masa, koja se i inače zbog svih tih događaja nalazila u jednom grozničavom duševnom stanju, doista poverova da se u jami nalazi đavo, pa skoči i kamenjem zasu jamu, a u njoj i samog Resulu.
Zbog svega ovoga Koran je lažna knjiga, pa i vera koju propoveda, nije prava božanska vera, koja je s neba poslana, već prosta Muhamedova izmišljotina.
TOČKA TREĆA
*6. Ko ne priteče u pomoć kad dušmani udare na graničare, da nema nikakva dijela u plijenu i da se od njega niko ne ženi niti mu đevojku daje.
Graničari su bili svi oni koji su stanovali duž vasojevićke granice. Ali su se za graničare poglavito smatrali: Slatinjani, koji su se večito krvili s Turcima-Kolašincima, Veličani i Šekularci, koji su bili u stalnim borbama sa Rugovcima. Ostalo je sve jasno.
*7. Ko ubije ili plijeni Kolašinca bez znanja Slatinjana kad ovi drže vjeru s Kolašinom gradom, da Slatinjanima duguje krv.
Kao što je rečeno u komentaru prethodnog člana, Slatinjani su bili graničari s Kolašincima i neprestano s njima vodili četničku borbu. Zbog toga svoga susedstva s Kolašincima oni su bili izloženi stalnim njihovim napadima bez obzira na to, da li bi im za to dali povoda oni sami ili koji drugi Vasojevići, jer ma ko od Vasojevića napao na Kolašince, Slatinjani su bili prvi na udaru od strane kolašinske.
Kako su pojedinci vršili ove napade na Turke u svakoj zgodnoj prilici, to su često puta Slatinjani bili iznenađeni revanšima sa turske strane, pogotovu u slučajevima kada je između njih bila vezana vera mira, tj. privremeno primirje dok se ne posvršavaju najnužniji poslovi, kao kosidba i dr., pa zbog toga kao nespremni za borbu i velike gubitke zadobijali. Zato se ovim propisom zabranjuje svaki napad na Kolašince kad ovi drže veru sa Slatinjanima, bez znanja i odobrenja Slatinjana.
Ko bi protivno uradio imao je da duguje krv Slatinjanima, tj. bio im je odgovoran, kao da je koga od njih svojom rukom ubio, pa je, razume se, na sebe navlačio krvnu osvetu s njihove strane za svaku povredu koju bi im Kolašinci naneli.
TOČKA ČETVRTA
*8. Ko srpsko ukrade pa se ufati, da plati duplo i kmetovima ručak. Ako se ne ufati, da mu je aram.
1- Srpsko znači dobra koja pripadaju Srbima, tj. Vasojevićima i Srbljacima.
2. - Platiti duplo znači dati za jednu stvar dve isto takve stvari; tj. ako je ukradeno tele daće se dva teleta, ako je ukradeno deset konja platiće se dvadeset itd. I po kaznenom zakonu koji je bio sastavio prota Mateja Nenadović za vreme Prvog Ustanka, lopov je plaćao duplu vrednost ukradene stvari, jer čl. 3 izrečno veli: "Ko ukrade jagnje, prase, konja, taj da plati dvoje i da se kaštiguje štapovima".
3. - Kmet u Vasojevićima znači isto što i glavar, jer kao god što reč glavar može označavati svako zvanje - titulu - koju čovek ima bilo po svome stvarnom položaju, kao vojvoda, knez, serdar, barjaktar, sudija, bilo po svojoj socijalnoj važnosti i ličnom ugledu, stečenom poštenjem, mudrošću, dovitljivošću i rečitošću, jer se svi takvi ljudi počastvuju zajedničkom titulom: glavar, ban, kmet. Otuda kad se za nekog kaže da je glavar, ban ili kmet, to može značiti dvoje; prvo, da taj doista ima neko glavarsko zvanje, i drugo, da je to kakav pametan, okretan, rečit i pravičan čovek koji nema nikakve glavarske titule, ali koji ima veliki lični i socijalni značaj za sredinu u kojoj se kreće, radi i živi.
Ali i pored svega gore rečenog, kmet prvenstveno znači lice koje u danom slučaju vrši neku sudsku funkciju. Zato se kmetovi zovu kao obični seljaci koji presuđuju neznatne potrice, tako i izbrane sudije koje sačinjavaju tzv. Krvno kolo, Sud dobrih ljudi, Porotu itd., jer se svi oni zovu kmetovi sve dotle dokle kmetuju, tj. dokle taj spor ne presude i privatno-pravna potraživanja ne izglade, bez obzira na to što među njima može biti i knezova, i vojvoda, i serdara. Zbog svega toga kmetovi su imali vrlo veliku vlast, i tu su vlast crpli koliko iz svoga ličnog ugleda koji su uživali kao znatniji ljudi, toliko i iz ugleda i autoriteta svoga bratstva, jer u koliko je koje bratstvo bilo silnije, u toliko je i njegov prvak veću vlast imao.
U prvim danima borbe za slobodu i nezavisnost Vasojevića, kmetovi su se svojski zauzimali za pojedince i njihova bratstva, zastupali ih kod turskih vlasti i ukazivali im svaku moralnu i materijalnu potporu, pa su zbog toga bili cenjeni i voljeni ne samo kod svojih bratstvenika, nego i kod najširih narodnih masa. Ali sa uvođenjem običaja da se kmetovima domaći poslovi kumbulom svršuju, sa sve većim odstupanjem od narodnih običaja i tradicija u izricanju pravde, sa dosuđivanjem velikih globa u svoju korist, a naročito sa zakupljivanjem desetka, kmetovi su iz dana u dan sve više i više gubili narodne simpatije, dokle nisu postali toliko omrznuti, da je na njih bačeno narodno prokletstvo u obliku sledeće kletve: "Da Bog da i Bogorodica kmetovsko se ime utulilo, pod njima se zemlja provalila, a više njih nebo prolomilo!..."
4. - Platiti kmetovima ručak znači podneti ceo trošak koji oni učine dokle presude taj spor, a to nije bila laka stvar.
Kmetovi su imali pravo pod imenom ručka da ceo dan jedu, piju i puše na račun krive strane. U tu svrhu oni bi odseli kod najbogatijeg seljanina i ovaj bi im bez pogovora donosio sve što im pripada na ime ručka. Tako čim kmetovi dođu odmah se posluže crnom kafom, duvanom i rakijom, a malo docnije pred njima se namesti sofra sa duvanom, rakijom i raznim mezelucima od sira, kajmaka, kuvanih jaja, lešnika, oraha, jabuka, suvog mesa, priganica (naročita vrsta uštipaka), a naročito od ispečene na ražnju crne i bele džigerice kakva mlada brava, koji se mora, ako ničega drugog, a ono radi toga zaklati.
Pošto se kmetovi malo potkrepe i porazgovaraju, nameste im se postelje krajem sobe da se spuste, te da se "ne raspadnu na stolicama", a kakva mlada žena im poskida opanke s nogu da su komotniji.
Domaćin, kao da mu je krsno ime, stalno je na nogama i gologlav služi rakiju i duvan, nudi meze i drugo, a jedno dete, devojka ili kakva mlada žena neprestano stoji sa mašicama u ruci te donosi i namešta žar kmetovima na lule od njihovih čibuka.
Uz kmetove, kojih mora biti najmanje tri, ide tzv. "kmetovska kumpanija" (kmetovsko društvo), a to su stari ljudi koji svojim iskustvom i poznavanjem starih običaja i tradicija služe kmetovima kao savetodavci, ili bolje reći kao neki kodeksi, zatim pisari i neki broj mlađih ljudi koji izvršuju kmetovske naredbe, kao pozivaju parničare, dovode svedoke, vezuju neposlušne ili ih teraju u izbu (zatvor); donose kafu, šećer i rakiju ako se domaćinu nije dovoljno zateklo kod kuće; kolju kokoške i brave, spremaju meze, peku na ražnju jaganjce i uopšte staraju se o svemu, da se kmetovi što bolje ugoste i što tačnije izvrše njihove odluke. Sva se ta lica vode na račun krive strane, odnosno na račun kmetovskog ručka.
Kad se kmetovi odmore, napiju, najedu i pretresu ne samo celu plemensku istoriju, nego i celu tradicionalnu istoriju srpskog naroda, i kad budu pribavljena sva potrebna lica, onda tek pristupaju izviđanju i presuđenju sporne stvari, a kad presudu izreknu, odmah se donosi ručak.
Za ručak mora biti presna pogača, meki sir, kajmak, čorba od svežeg mesa, sveže kuvano meso, pečen brav, gotov (cicvara), pita i dosta kiselog mleka. Uz sve to, razume se, ide rakija, crna kafa i duvan, jabuke, lešnici i druge poslastice.
Po svršenom obedu kmetovi obično daruju decu, devojke i mlade žene koje su vršile ulogu posluge, sa po nekoliko groša "da kupe sapun, češalj" ili što drugo, a domaćinu kažu da će "ovo malo troška što je bilo platiti N." imenujući krivu stranu, i ova to mora bespogovorno izvršiti, da ne bi platila još jedan ručak, ako bi do spora došlo oko učinjenog troška.
Pri polasku kmetovi napune svoje mušeme (duvan-kese) duvanom sa sofre "da imaju šta pušiti dokle dopru do kuće"; a ako je koji i konja poveo, što, razume se, nisu retki slučaji, onda se i njegov trošak uračunava u kmetovski trošak.
Zbog svega toga kmet je, kao gurman, ušao i u narodnu priču. Tako se veli da je neki đavolčić našao koš u koji se hvataju ribe, i kad je video kako je dubok i udešen da što god u njega uđe ne može više izići niti se može videti šta unutra ima, začuđeno se upitao:
- Šta ovo može biti!? - To mogu biti tri stvari, odgovori mu jedan stari đavo, kmetov trbuh, popovske bisage ili ciganska torba. - Pa zar su te stvari tako duboke!? - upita đavolčić. - Još i dublje, sinko, prihvati stari đavo. Kmet pojede celo selo i opet s praznim trbuhom kući dođe. - Pop, kad obilazi parohiju, stavlja u bisage i jaja, i sir, i kajmak, i pasulj, i duvan, i kruške, i kupus, i krompir, i slaninu, i sve drugo što mu se da, i opet bisage ne napuni, jer nikada ne kaže "nemam gde da metnem", već sve uzima i u svoje bisage trpa. - A ciganska torba upravo dna i nema: može se ciganki dati što god u kući ima, opet će pokazati praznu torbu i tražiti da joj se "što da".
5. - Aram je neka kletva koja nosi zlo onome kome se uputi. Otuda izraz: "da mu je aram" znači da mu je nesrećno, da mu je prokleto, i to po ondašnjem shvatanju nije bila mala kazna. Jer ko povuče na sebe i svoj dom narodno prokletstvo, taj se nema rašta mučiti: sve će mu naopako ići, a njegovo se ime po zlu spominjati kao prokletoga Vuka Brankovića.
* 9. Ko tursko ukrade, da mu je alal.
1. - Tursko označava sve ono što pripada Turcima i poturčenjacima.
2. - Alal je suprotno od aram, neki blagoslov koji nosi sreću onome kome se uputi. Otuda izraz: "da mu je alal" znači da mu je blagosloveno, da mu je sa srećom, da mu je od Boga prosto a od ljudi nezamereno.
- Narodno razrešenje od odgovornosti najbolje je opravdanje svakom ljudskom poslu, jer "što narod hoće, tome se ni Bog ne protivi".
3. - Turska dobra nisu bila zaštićena sa dva razloga. Prvi razlog potiče iz uverenja, koje postoji kod svih Srba ovoga kraja, da Turci koji žive u srpskim zemljama, uopšte nemaju ničega svoga, već bespravno uživaju srpska dobra koja su na Kosovu silom oteli, i da ukrasti stvar koja se kod njih nalazi, ne znači ni manje ni više, nego uzeti nešto na što se ima pravo, ali do čega se ne može doći na drugi način osim putem kraće.
Drugi se razlog sastoji u tome, što se ovakvom odredbom htelo s jedne strane sprečiti poturčivanje Srba, a s druge ubrzati vraćanje poturčenjaka u pravoslavnu veru. Zato je i doneta odredba: ko se podanas poturči, da se za Turčina drži, tj. da mu imovina od dana poturčenja ne uživa nikakvu pravnu sigurnost.
Shvatanje da Turke treba krasti, bilo je toliko rasprostranjeno i u narodu ukorenjeno, da je pre 70 godina krađa turskih dobara bila izjednačena sa pravim junaštvom, jer se govorilo: "Ko tursko ne krade ništa ne valja". Zbog takvog držanja Srba, Turci su bili prinuđeni da se sele u varoš, a poturčenjaci ili da se pokrste ili da i oni sasvim napuste svoja ognjišta. Otuda u Vasojevićima, naročito Gornjim, danas uopšte ima vrlo malo Turaka.
Usled takvoga postupanja prema Turcima, Vasojevići su bili ozloglašeni kao "pljačkaši" ne samo kod ostalih crnogorskih plemena, nego i kod austrijskih pograničnih vlasti. Tako se priča da su jednne gladne godine bili došli u Kotor neki Vasojevići da prime žito, koje je bilo poslato iz Rusije, i da su svojim odelom pali u oči austrijskim oficirima, pa će ih jedan upitati:
- Odakle ste vi? - Mi smo Vasojevići, gospodine, ako si rad znati, odgovore mu oni. - A!... vi ste oni koji se bijete da opljačkate turske koze i ovce!?... - A zašto se bijete vi, gospodine? upitaće ga jedan između njih. - Pa, mi se bijemo za slavu i čast, odgovori oficir. - Tako je od Boga ostalo, gospodine, prihvati drugi Vasojević. Svak se bije da dobije ono što sam nema, pa tako radimo i mi i vi; - iz čega je izišlo, kao što se vidi, da Vasojevići nemaju koza, a austriski oficiri časti i slave.
TOČKA PETA
* 10. Ko u kući kačkine drži, da im je drug.
Kačkini su bili odmetnici koji su živeli svojim posebnim životom, nezavisnim od pravnog uređenja vasojevskog plemena. Za njih je bila običajem utvrđena kazna: oduzimanje celokupne imovine i progonstvo, a ako bi ko od njih bio ubijen, išao je "kao pas s mosta", tj. za njega nije niko odgovarao. NJihovi jataci bili su izjednačeni po kazni s njima sa dva razloga. Prvo stoga što se i jatakovanje smaralo kao samostalno delo i povlačilo istu kaznu koju i samo izvršio štvo, i drugo s obzirom na ondašnje društvene prilike i opasnost koja je pretila od takvih jataka, pa otuda i ovako stroga kazna za one koji u kući kačkine drže.

Kad su Vasojevići naredili da svako bratstvo vrati u prađedovsku veru svoje poturčenjake, bi određeno da ko neće da se pokrstitimilom, moraće silom. A povrede koje bi pritom zadobio, ostajale su mu kao da je "od majke dobio". Hodže, hoteći to da spreče, prospu glas kako je Muhamed lično, došao u Vasojeviće i da će "pomamiti" svakog poturicu koji se pokrsti. A kaluđeri tad razglase da su videli Muhamede, i da je to jedno "grdilo", koje nije u stanju da se odbrani, pa ga deca gađaju balegama, i ima "ruke gubave do lakata, a noge kaljave do kolena".

Kačkini su se bili namnožili naročito posle 1809, kada su se Vasojevići bili definitivno odmetnuli od turske vlasti, jer su se tada pojavili i domaći hajduci, koji nisu priznavali ni tursku ni vasojevićsku vlast. Oni su pljačkali i Turke i Srbe, kako bi im se kad prilika dala, a krili su se kod svojih rođaka - jataka.
Glasovit je bio odmetnik Mićo Akov Kastratović, koji je bio inače izvrstan junak, zakleti neprijatelj Turaka i njihove vladavine, ali i veliki "bezakonik", jer se mimo narodne običaje i plemenske uredbe ženio kad god je hteo, uzimao "srpsko" i "tursko", a nikom ništa nije davao niti koga slušao.
Još su bili po zlu čuveni odmetnici: Boško Mićov Kastratović, Savo Dmitrov sa Seoca, Luka Mamić iz Salevića i Damnjan Golubović s Trepče. NJih četvorica bili su strah i trepet za sve stanovnike ovoga kraja, pa su kao takvi prozvani "sveta četvorica". Tako se priča da je bila došla Mara Dašićka, iz Šekulara, u manastir Đurđeve Stupove da pita igumana Mojsija koji su sveci najstrašniji, da bi ih mogla što bolje svetkovati, i da joj je Mojsije odgovorio: "Najstrašniji su sveci u ovom kraju:
  1. Sveti Boca s Peovca (Boško Mićov Kastratović),

  2. Sveti Savo sa Seoca (Savo Dmitrov),

  3. Sveti Luka s Kruga (Luka Mamić),

  4. Sveti Damnjan s Doca (Damnjan Golubović),
nego idi kući i pazi onu kolibicu i ono malo koza što imaš, jer će ti ih sve ognjem i munjom spržiti". I doista, nad je Mara došla kući, imala je šta videti: "sveta četvorica" opljačkali joj sve, kami i drvo: kolibicu zapalili a koze oterali.
TOČKA ŠESTA
*11. Koji Branković dušmanima javi što glavari i narod zbore, da se obestrvi on i svako njegov na vječni vijek i amin.
1. - Branković je ovde uzet kao sinonim izdajnika, a to dolazi otuda što je ovde reč o izdaji, a po narodnom predanju Vuk Branković je izdao na Kosovu i zbog toga oglašen za izdajnika. Ali te narodne priče i pesme koje govore o Vukovoj izdaji, nisu se mogle utvrditi istoriskim izvorima, već one nalaze svoga opravdanja jedino u narodnom shvatanju o pojmu izdaje. Naime, Vuk je kriv što je ostao živ, jer narod smatra ne samo za najveću izdaju, nego i za najveću sramotu za ceo vek kad neko iziđe iz borbe živ, a svoga starešinu pusti da pogine. Otuda nije nikakvo čudo što je Vuk oglašen za izdajnika kad se zna da je njegov starešina, knez Lazar, poginuo na bojnom polju, a on - Vuk, njegov potčinjeni vojvoda, ostao živ.
2. - Kazna za špijune-izdajnike, kao što se vidi, bila je progonstvo iz Vasojevića zajedno sa celom njihovom porodicom. Međutim po Karađorđevom Kriminalnom Zakoniku izdajnik je kažnjavan smrću, jer * 24 izrečno veli: "... da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo, i da se ne skida dok kost traje". - Po čl. 90 Grbaljskog Zakona izdajnik je osuđivan "... da mu Grbalj sve što ima izije i popije".
* 12. Ko svoje glavare preskoči i od tuđina pravicu traži, da je kriv.
Dokle se Vasojevići nisu odmetnuli od Turaka, nezadovoljna se strana mogla u kakvom sporu žaliti i turskim vlastima da joj one stvar presude i zadovoljenje pribave. Međutim se ovim propisom to izrično zabranjuje i protiv onoga koji bi protivno uradio, unapred je bila izrečena presuda, po kojoj je bio kriv zbog samoga fakta što se Turcima žalio, tj. samim tim svojim postupkom bio je osuđen da izgubi spornu stvar.
* 13. Ko podanas ode veziru u Skadar, da se k nama više ne vrće, a ako se vrne, da se turi pod tomruke, pa ako se pokaje, da se pusti, a ako ne pokaje, da se obestrvi.
Ovom se odredbom cilja na one koji nisu priznavali novo stanje stvoreno odmetništvom Vasojevića od Turaka, a takvih je nezadovoljnika u prvo vreme bilo malo više. Jer su pojedinci odlazili veziru u Skadar i u ime svoje i svojih pristalica predavali mu male svotice novaca na ime danka i kao znak priznanja njegove vlasti, a vezir je njih za to obdarivao velikim darovima, koji su po nekoliko puta premašali vrednost donetog danka, pa je otuda i ostala izreka: "S grošem u Skadar, a sa hiljadu iz Skadra". Takve nezadovoljnike glavari su stavljali u zatvor u manastiru Đurđevim Stupovima i pod tzv. "tomruke", koji su se sastojali u tome što je osuđeni za izvesno vreme ležao među dve velike klade sa svezanim unakrst nogama i rukama. Ako bi pak u toku izdržavanja te kazne priznao novo stanje, onda je odmah puštan u slobodu, inače ako to ne bi uradio ni posle šestodnevnog ležanja pod tomruke, onda je proterivan sa vasojevićske teritorije s pravom na povratak čim bi se pokajao i priznao Vasojeviće kao nezavisnu državu.
TOČKA SEDMA
*14. Karvan niko da ne dira, no neka ide kud ga put vodi. Ako česovu štetu učini da odmah i bespogovorno plati; ako to neće, da mu poharani zadrži konje i tovar dokle kmet dođe i da bude kako kmet reče. Ako kmet u selu nije, da presudi prvi pošten čovjek koji se u blizini nađe.
Ovaj propis ima međunarodno-pravni karakter, jer je njime bila zajemčena sloboda trgovanja stranim državama, naročito Mletačkoj Republici s Vasojevićima, a s tim u vezi i sloboda putova i prolaza kroz vasojevićsku teritoriju. Inače propis je sam po sebi jasan, da mu ne treba nikakav naročito komentar.
TOČKA OSMA
*15. Duhovnici kad u boj idu, da obritve bradu i da nose naške haljine; ako to neće, da im glavari džebanu ne daju.
U doba o kome je reč, Vasojevići nisu imali drugih pismenih ljudi osim kaluđera i sveštenika, koji su u miru bili učitelji i sudije, a u ratu četovođe. I ako duhovne starešine iako četovođe oni su nosili brade, a kaluđeri uz to još i monaške haljine. Ali zbog jednog slučaja što su Turci oskrnavili bradu jednom poginulom kaluđeru, izdato je ovo naređenje da za vreme rata moraju brijati brade i nositi svetovne haljine, da se ne bi od drugih boraca raspoznavali.
Ko bi se tome protivio, glavari mu nisu davali džebanu, a s druge je strane nije mogao dobiti, jer mu vojnici nisu smeli davati od svojih metaka, pošto se verovalo da će poginuti od neprijateljske puške svaki onaj koji drugom svoje metke uzajmljuje.
* 16. Bog je stvorio ženu, a ne Satana, i to tako da ostane navijeki amin. Ko protivno govorio, da je proklet: na ovome svijetu neimao anđela-čuvara, a na onome ne vidio raja, već mu duša vječito u paklu bila i ispaštala njegove muke.
* 17. Duhovnici da se ostave žena, a koji se kurvarom obrete, i to se načisto dokaže, da se uštroji i od sveštenodejstva odluči.
1. - Bog je tvorac neba i zemlje i svega što je pod nebeskom kapom, što vidimo i na vidimo. On sedi na nebeskom prestolu tamo negde daleko gore među plavim oblacima, opkoljen anđelima, svetiteljima i drugim Božjim ugodnicima, i odatle upravlja celim svetom, određuje sudbinu svakome biću, deli pravdu i stara se o svima nama kao otac o svojoj deci.
Bog ima božanstveno divan lik, veličanstven stas, izrazito lice, dugu belu bradu, dostojanstveno držanje bez i jedne trunke gordosti i nadutosti. NJegovo je odelo divno: jedan ogrtač nebeski plave boje, unaokolo izvezen suhim zlatom i ukrašen sa bezbroj alem-dragih kamenova kao ono nebo sitnim zvezdama; na nogama ima crvene jemenice od fine, čiste svile, a na glavi nosi nebesku krunu izvezenu od čista suha zlata i iskićenu dragim kamenjem, od koga svetlost sija na sve strane i svemu život daje.
U običnom životu Bog je vrlo skroman, povučen, živi pametno i razumno, ništa ne čini što je izlišno; u ophođenju s drugima je vrlo blag i otmen; nije nimalo razmetljiv; vrlo je gostoljubiv i saosetljiv, svačije ga dobro obraduje a žalost sneveseli. Rado prašta onima koji su ga uvredili, pa se pokajali i oproštenje zatražili.
Kao pamet Bog je beskrajno velik, upravo sveznajući, izvanredno logičan, neobično širokih pogleda i shvatanja, pravo savršenstvo od rečitosti, do krajnosti miroljubiv i blagonaklon, preko svake mere hladnokrvan, a kad ustreba čvrst i postojan, neustrašiv i borben, junak kakav se samo zamisliti može.
2. - Po Sv. Pismu Bog je stvorio ženu od rebra prvog čoveka. Međutim po narodnom predanju Bog je stvorio samo čoveka, a đavo ženu. Naime, đavo je stalno išao Bogu uz nos i što bi god Bog stvorio, đavo se trudio da istu takvu stvar napravi ali mnogo bolje i lepše, da bi na taj način dokazao da je bolji majstor od NJega. Tako kad je Bog stvorio čoveka, đavo uinat njemu stvori ženu, i tako je ulepša i dotera da je čovek prema njoj izgledao kao prava rugoba. Bogu je to bilo neobično krivo i zbog toga đavola protera u pakao, a žene, kao njegovu siročad, zadrža na nebu.
Na osnovu zakona da se kmetu (sudiji) na račun krive strane "plati ručak", nastala je poslovica o tome kako tri stvari nemaju dna - popovske bisage, ciganska torba i kmetov trbuh.

Kad kmetovi dođu negde da sude, gostili bi se čitav dan, a kad presude odlazili bi uz uzgrednu rečcu kako će "ovo malo troška platiti krivac". A ako krivac neće da plati, eto njih opet, na "kmetovski ručak", da ponovo sude uz bogatu trpezu.

No žene kao žene - đavolja rabota, nisu mogle mirovati, već pustiše jezik i počeše snovati intrige i spletke, ašikovati s anđelima i praviti čitavu larmu, tako da Bog, kao star čovek, nije mogao spavati niti imati mira ni danju ni noću. Zato jednog dana pozva Sv. Petra i reče mu: "Onoga nesrećnika (đavola) proćerah, a ovu siročad (žene) zadržah ovđe na nebu. Ali vidiš, postale su opasne po mir i rajsko spokojstvo. Moramo ih nekuda skloniti, a žao mi ih je, pa ne znam šta da radim s njima". - Prosta stvar, Gospode, odgovori Sv. Petar. Podijelićemo ih među ljude, jer su se mnogo prolijenjili i omlitavili, pa je potrebno da neko među njih unese malo intrige, spletke i rovarenja, te da se otrgnu od mlitavosti i čamotinje u koju su zapali. - Pravo kažeš, prihvati Gospod, i pozva Arhanđela Mihaila te mu naredi da pozove predstavnike pojedinih naroda da dođu, jer Gospod hoće nešto da im podeli. Anđeo odmah izvrši Božju zapovest i pozva pojedine narode da prime Božji dar.
Kad predstavnici počeše stizati, Bog pofronti sve žene pozadi sebe, da ne bi video koju će kome dodeliti, i da bi na taj način izvršio što pravičniju podelu.
Prvo stigoše predstavnici starih naroda, Misiraca, Jevreja i tako redom, i njima Gospod dade po jednu ženu, a kad počeše stizati mlađi narodi, Turci i drugi, Gospod se okrenu pozadi sebe, i videvši da se ništa ne poznaje odakle uzima, poče zahvatati naručem i tako deliti žene onima koji su docnije dolazili. Otuda neki narodi imaju danas samo po jednu, a Turci i drugi po nekoliko žena.
Kad je deoba bila svršena, Gospod leže da se malo odmori, ali baš u tom trenutku pojavi se jedan kaluđer iz Crne Gore.
- Šta ćeš ti duhovniče!? - upita Gospod. - Anđeo je zvao, Oče, da dođemo, jer imaš nešto da nam dijeliš, pa kao velju, doša i ja da primim dar. - Trebalo je ranije doći, zakasnio si; sve je već podijeljeno. - Nijesam moga ranije, jer sam služio službu, a velju. Ti ćeš za mene, kao za svoga vjernog slugu, ostaviti dio, pa zbog toga nijesam naročito ni hitao. - Trebalo je da ti ostavim, ali oprosti, zaboravio sam. - Zar mene da zaboraviš!? - uzviknu kaluđer sav razjaren i uzbuđen, mene koji po triputa službu služim, narod poučavam i opominjem da Te se sjeća i da Te ne zaboravi, a Ti si jedanput imao nešto da podijeliš pa si me zaboravio!!...
Bogu bi krivo i reče: "Sve je tako, ali oprosti, zaboravio sam. No znaš šta: idi dolje na zemlju, pa će sve žene biti tvoje". I otuda je ostalo da se kaluđeri ne žene, ali imaju pravo na tuđe žene.
Na osnovu toga predanja izgleda da su kaluđeri polagali neko pravo ne samo na slobodne žene, već i na udate. Zato su i došle ove odredbe kojima se prvo pobija verovanje da je đavo stvorio ženu, i drugo da kaluđeri nemaju prava ni na slobodne ni na udate žene.
Ove su odredbe morale doći zbog toga što nisu bili retki slučaji da kaluđeri napastvuju žensku čeljad koja bi se zatekla u njihovoj okolini. Dobro ugojeni, bezbrižni, zdravi i obesni, oni su često puta pravili takve izgrede prema ženskim licima, da bi se protivu njih uzbunila čitava sela i digla hajka kao na divlju zverad. Ovo utoliko pre, što je među njima bilo i takvih koji bi zašli po selima, i čim bi ulučili priliku da u kakvoj kući nema muškaraca, odmah bi napali žene i napastvovali ih. Takve su kaluđere seljani hvatali, vezivali i držali u hladnoj vodi, zatim tukli i izobličenju izlagali, pa ako ni to ne bi pomoglo, onda bi ih - uštrojili.
Tako se pričada je jedan Kuč - ženskaroš - bio na taj način kažnjen, i da su njegovi štrojači morali platiti njegovom bratstvu pola krvi zato što su ga onesposobili za oplođavanje i time njegovo bratstvo oštetili u priraštaju plemenika.
Štrojenje, kao kazna, primenjivano je i u Šumadiji protivu popova-ženskaroša, o čemu svedoči sledeći akt, koji u celini donosimo:
Načelnik Sreza Paraćinskog, aktom svojim od 11 septembra 1855 god. N 1764 javlja načelničestvu Okružja Ćuprijskog sledeće:
"U selu Buljunu, podrčja ovoga, boravi jedan antikrist u odjejaniju svešteničkom, po imenu Milun, udov od 35 godina, bez poroda, zdrav, besan i pomaman, koga parohijani nazivadu "Sotona" čerez njegovih sablažnjivih djela, koja čini iz dana u dan sprama ženskoj čeljadi. Od istoga "Sotone" ne može ni jedno žensko čeljade mirno da prođe, a da ga onn ne napastuje. Čerez toga narod se odpadio od crkve i od vere, pa niti se Bogu moli niti održava veru, jer neće ni da čuje za ovog odpadnika Božjeg. Isti bogohudni sveštenik Milun, premlaćivan je toliko puta od naroda, čerez njegovi zločesti djela sprama ženskim čeljadima, ama on je opetka terao svoj bes. Sad u prošlu svetu nedelju uvaćen je kod neke Kadifke, oko polak noći, i savitlan od komšija, pobegao je preko plota, ali je pola mantije svoje ostavio na plot begajući. Jučerke opetka, kad su čeljad Nikole Ikića najčednijeg domaćina bili u branje kukuruza, taman pred podne, upao je u kuću istog domaćina Nikole, i njegovu najmlađu snagu Živanu napastvovao je, a kad se na zapomaganje njeno sabrao svet, isti pop sotona uhvaćen je u klopku, i onda svet, kome već dodijaše zulumi ovoga đavola u mantiji, skleptaše ga u saglasju, vezaše u kvrge i onda pozvaše selskog štrojača Momira, koji popa uštroji kao vepra. Svi seljaci iz pomenutog sela, Buljuna, bili su kod mene i ovo izjavili i molili da se ova napast popovska ili odluči od sveštenodejstva ili progna iz sela ma gde.
Pokorno molim načelničestvo za uputstvije, šta ću da radim s ovim popom koga narod ne može ni da gleda. Doduše je uštrojen, ali opetka, treba da se ukloni i da se drugočasno svešteno lice odredi na njegovo mesto.
Načelnik Sreski Mića Zdravković."
Načelničestvo Okružja Ćuprijskog, aktom svojim od 15 septembra 1855 g. No 2842 odgovara načelniku sreskom ovako:
"Po predstavleniju Vašem od 11 septembra ove god. No 1764 od odnosno uštrojenog popa i njegovih čudesa koja pravi sa ženskom čeljadi u selu, poslao sam izvestija popečiteljstvu prosveštenija i pravosudija točno po Vašem predstavleniju i dok se po tom izvestiju ne donese kosatelno rešenije, neka ga pop u selu, jerbo sad kao uštrojen, ne može da bude opasan za žensku čeljad.
Načelnik Okruga Nikodije Brzak.
3. - Satana je nekada bio prvi Božji doglavnik, najstariji anđeo među svima anđelima. Ali pored neobične darovitosti i vrlina koje je imao, bio je preko svake mere ambiciozan, sujetan i ohol, pa je bio počeo ne samo da prezire i bagateliše svoje drugove-anđele, već jednoga dana htede da bude stariji i od samoga Boga. U tu svrhu on organizova pobunu jednog dela anđela protivu Boga, i zatraži od NJega da mu se pokori i starešinstvo preda. Bog se zbog toga ražljuti i sve buntovnike kazni progonstvom iz raja.
Ali kao pravičan sudija, On svima ne odredi jednaku kaznu, već po zasluzi: Satanu i sve kolovođe protera u pakao da se tamo s ostalim grešnicima večito muče; one anđele koji su bili vatrenije pristalice pobune, kazni time što i osudi da večito lutaju kroz vasionu i da nigde nemaju svoga stanka niti ikakva mira i spokojstva, a one buntovnike koji su se pobuni pridružili više iz naivnosti i lakomislenosti, nego iz ubeđenja da je nameravani prevrat bio potreba, kazni da se muče na zemlji i da žive po pećinama i drugim nečastivim mestima. Otuda tri vrste đavola: pakleni, vasionski i zemaljski. Sve se tri vrste jedna od druge znatno razlikuju, ali im je svima zajedničko to što gaje neizmernu mržnju prema Bogu i svemu onome što Boga slavi i veliča.
Po jednoj drugoj verziji narodnog predanja, postanje Satane i uopšte postanje đavola izvodi se ovako. Bog ima na nebu svoj presto, u koji ne sme niko drugi sesti osim NJega, jer bi postao moćan i sveznajući kao Bog. Jednoga dana Bog ode nekuda i ostavi anđela Natanaila da čuva presto dokle se On ne vrati. Međutim čim Bog ode, Natanailo sede u Božji presto i odmah postade moćan i sveznajući kao Bog. Kad se Bog vrati i kad vide šta je Natanailo uradio, prokle ga ovim rečima: "Dosada si bio dobri i vjerni anđeo Natanailo, a odsada budi prokleti i nevjerni đavo Satanailo. Voda ti kuća bila." Čim Bog izgovori te reči, od Satanaila se namnoži veliki broj đavola i jedni odmah siđu u vodu i u njoj se nastane. Ali na opomenu Bogorodice da ljudi neće moći živeti bez vode, ako je đavoli sasvim zauzmu Bog se pokaja i reče: "Kamen ti kuća bila". Na te reči đavoli počnu zauzimati kamenita mesta i tamo se nastanjivati. No kad Bog vide da ih je na zemlju sišlo toliko, da bi je mogli celu prekriti, on uzviknu: "Stoj đe je koji!" I zbog toga mnogi đavoli ne stigoše da siđu na zemlju, već se ustaviše u vazduhu i tamo još i dandanji lutaju i bore se sa halama i velikim vetrovima.
Prema tome, po ovoj verziji ima upravo dve vrste đavola: oni koji žive u vazduhu, i oni koji žive na zemlji, u vodi i po stenama. O paklenim đavolima, kao što se vidi, ova verzija ništa ne zna. Osim toga, ona se razlikuje od prve još i u tome što postanak đavola objašnjuje na sasvim drugi način, jer dokle su po prvoj gordost i oholost početak greha i uzrok pada đavola, dotle su po ovoj drugoj prestup Satanin sastojao u tome što je anđeo Natanailo, prekršivši Božju zapovest, seo u Božji presto i po sili same stvari postao silan kao Bog, pa je zbog toga i bio proklet i s neba prognan.
Inače između vasionskih i zemaljskih đavola obe verzije nema nikakve razlike, jer su u svemu jednaki i po svojim telesnim znacima, i po svojim duševnim osobinama, i po svojoj aktivnosti i po svojoj nadprirodno-mađiskoj moći. Stoga sve što bude rečeno o vasionskim i zemaljskim đavolima prve verzije, u svemu vredi i za vasionske i zemaljske đavole druge verzije.
1. - Satana i njegovi drugovi - pakleni đavoli, od dana kada suproterani iz raja, izgubili su sva Božja i ljudska obeležja, jer dokle Bog, anđeli i smrtni ljudi po svojoj fizionomiji koliko-toliko liče jedni na druge, dotle oni ne liče ni na koga drugog osim sami na sebe.
Kao pojava Satana je, a i svaki drugi pakleni đavo, savršena rugoba, ružna stasa, odvratna izgleda: crn kao zift, po celom telu runjav, visok i koštunjav, upravo toliko mršav, da ima samo kožu i kosti; glava mu je budi-bog s nama: nekako ćoškasta, upravo trouglasta, sa dva mala roščića unatrag povijena, od kojih je jedan malo kraći i zatupast; kosa mu je nakostrešena kao bodlje u ježa; uši male i čuljaste, nos savijen i kukast, brada šiljasta i unapred povijena, oči male, crne kao u zmije, napolje iskočile i neprestano se vrte kao da su na zejtinu, jagodične kosti ispale a obrazi sasvim unutra upali, usta velika, zubi crni, obrve velike i kosmate, trepavica i brka gotovo i nema, a brada mu je šiljasta kao u jarca; ima dug, golišav rep sa jednom kiticom dlaka na vrhu; prsti su mu i na nogama i na rukama vrlo dugački i završavaju se oštrim kandžama; krila nema, jer mu ih je Bog oduzeo da ne bi iz pakla izleteo i opustio zemlju, a sa njom i celu visionu.
U poređenju s Bogom Satanin bi portret ovako izgledao:
Bog je kao pojava impozantan, veličanstven, prijatne spoljašnosti, lepe savršene figure, - Satana je međutim pravo strašilo, savaršena rugoba, neprijatna pojava, odvratna figura od koje jeza podilazi i strah hvata; Bog je oštrouman, pametan, pronicljiv, logičan, uzvišena duha, postojane volje, čvrsta karaktera, plemenita srca, pravične ruke, čestite misli, a pored toga nezavidljiv, saosetljiv, istinit, miroljubiv, častan i pošten, - Satana je koliko pametan i oštrouman, dva puta toliko lukav i prepreden, a uz to veliki intrigant, lažov i nitkov, bezdušan i zloban, nizak i pakostan, zaludan i zavidljiv, nepostojan, varalica, lupež; Bog je u običnim prilikama tih, blag, skroman, a kad ustreba kuražan, odlučan, čvrst, hrabar, pravi vitez kome ravna nema, - Satana je ohol, razmetljiv, samohvalisavac, pravi se veći delija od samoga Kraljevića Marka, a kad oseti čvrstu ruku manji je od makova zrna, prava kukavica, viri iz mišje rupe; Bog voli istinu i dobro, nagrađuje one koji čine dobra dela, a kažnjava koji čine zla dela, - Satana naprotiv voli laž i zlo, pa zato nagrađuje varalice, lažljivce i vršioce zla, a kažnjava one koji govore istinu i čine dobra dela; Bog je u svojim zahtevima umeren, jer od svakoga traži samo onoliko, koliko može uraditi, - a Satana je u svemu preteran i nikad se ne može zadovoljiti; najzad, Bog je iskren i prema svakome poverljiv, - Satana je pravi licemer koji nikom ne veruje, nikome se ne poverava, a svakoga vara: svoje najvernije i najodanije, pa i samoga - sebe.
2. - Vasionski đavoli su, kaogod i anđeli, neka nevidljiva bestelesna bića koja se pojavljuju u obliku oluja, hala, i drugih besova, koji hvataju i pomračuju sunce i mesec, gase zvezde, prouzrokuju provalu oblaka, tuču i svakovrsne druge elementarne nepogode.
Oni neprestano lutaju i blude po vasioni i napadaju sve na šta naiđu, pa čak hvataju duše umrlih koje idu na nebo, okivaju ih nekim nevidljivim lancima i sobom vode. Otuda se u vazduhu prilikom jakih vetrova i oluja čuju razni zvuci, pa čak i neki potmuli, prigušeni ljudski jecaji, a to uhvaćene duše vapiju za pomoć.
Kad ti vapaji dopru na nebo, Sv. Arhanđeo Mihailo šalje anđele da zarobljene duše izbave i Sv. Petru na dalji postupak predadu. Prilikom toga oslobođavanja izrađa se žestoka borba između anđela i besova, ali ovi poslednji moraju uvek podleći u borbi, jer je na strani anđela svemoćni Bog, koji im u svakoj prilici priskače u pomoć i pobedu osigurava.
Ali nisu retki slučaji da ovi đavoli prate dušu čak do samoga mesta gde se ona meri i sudi, pa se kradom privuku pod terazije i vuku ih na onu stranu na kojoj su grešna dela, da bi gresi pretegnuli i duša bila nepravično osuđena. Zato se obično kaže: "Sačuvaj me, Bože, svake nevolje, a ponajviše nevidovne bede na Pravednome sudu!"
Utuk na visionske đavole je pucanje iz pušaka, zvonjenje u zvona, lupanje u daske, uopšte dizanje vike i larme i to ukoliko je povika veća, utoliko je i njeno dejstvo jače. Zato kad se uhvati - pomrači sunce ili mesec, puca se iz pušaka, zvoni u zvona, bije u prangije itd. da se besovi uplaše i sunce ostave na miru.
Osim toga i sam Bog je postavio tzv. zmajeve da čuvaju sunce, mesec i ostala nebeska svetila od vasionskih đavola, i oni večito vode upornu borbu s ovim nečastivim bićima.
3. - Zemaljski đavo ima krila kao slepi miš, rogove kao jarčić, rep kao ker, ruke kao ljudi i noge kao koza, koje su naopako izokrenute da se ne bi znalo kuda ide. Brada mu je dugačka proseda, i otprilike onako šiljasta kao u jarca. - Odelo nosi kako mu kad ustreba, ali se ponajčešće viđa u kakvim dronjcima i ritama: kroz kapu mu kosa strči, na laktovima, kolenima i stražnjici čitavi otvori, a kroz opanke mu papci ispali. On nije onako prepreden, dosetljiv ni oštrouman kao pakleni đavo, već je otprilike nešto malo pametniji, okretniji i lukaviji od običnih ljudi. U izvesnim prilikama izgleda vrlo naivan, pa čak i dosta glup, jer ga u mnogim slučajima može prvariti, odnosno nadmudriti i kakav dosetljiviji čobanin ili vodeničar. O tome postoje mnoge i mnoge priče, koje ga ponekad toliko kalpe, da on često puta ne zna ni najobičnije stvari, kao npr. da li je bolje od kupusa i krompira ono što je ispod zemlje, ili ono što je iznad zemlje itd. Više je dosadan, nametljiv, neodmeren i neučtiv, no što je ohol i ponosit, a ponekad je opet toliko nizak, toliko sitničar, da bi se s pravom mogao nazvati "poganštinicom" u pravom smislu te reči.
U običnom ga govoru različito nazivaju: čas đavolom i vragom, čas sotonom ili satanom, čas natemnikom i anatemom, čas Božjim otpadnikom i paklenikom, čas nečastivim, a čas opet nepomenikom itd.
Po narodnom verovanju zemaljski đavoli nisu postali svi odjednom, nego se množe za vreme velikih bura i drugih elementarnih nepogoda, jer se tada obično kaže: "Đavoli se žene"; "đavoli se kote" itd. Otuda đavola ima mnogo više u brdskim i planinskim krajevima, nego u ravnicama, jer su tamo bure i nepogode mnogo češće i veće nego u ravnim predelima.
Osim toga, veruje se da đavoli svoju decu uče i upućuju jedino u tome pravcu kako će ljudima štetu nanositi i kako će ih na zlo navoditi. Zato se priča da je neki đavo na pitanje svoga druga-đavola: koliki mu je sin i da li što zna, odgovorio: "Pa toliki je da svoga vršnjaka - hrišćansko dijete može nagovoriti da u neđelju britvu otvori i sebi ili drugome oči izbije".
Zemaljski se đavo može prometnuti u ljude, u sve moguće životinje (osim ovce, koja je anđelska životinja, i kurjaka, koji je postao od kera Sv. Save), i svakovrsne druge utvare, a najradije se pretvara u jarca, crnog psa ili crnog mačka. No ma u šta se prometnuo, zubi mu ostaju uvek crni, jer njihovu boju ne može nikad promeniti, pošto mu je taj pečat Bog udario da ga može svako poznati. Zato kad se pretvori u čoveka, on govori kroza zube, takoreći zatvorenih usta, da mu se zubi ne bi ukazali i da se na taj način ne bi odao.
Tako prerušen izlazi noću iz raznih jama, pe-ćina i drugih nečastivih mesta, priviđa se pojedincima i prestravljuje ih; pustoši polja i livade, kvari voće i useve, presušuje izvore i bunare; seje metilj i druge stočne zaraze; raspiruje razdor i svađu, zavađa i razdvaja milo od dragoga, i što je najgore, može da uđe čoveku ili životinji pod kožu i da učini da ova poludi. Rečju, on uvek radi ljudima o glavi i svim se silama trudi da im što više pakosti nanese i da ih navede da čine samo zlo i ništa drugo.
Osim toga, njegova je jedna od najglavnijih karakterističnih osobina i to što ne može ni časa skrasiti na jednom mestu, već je večito na putu. Kad se umori najradije uzjaše kakva jarca, jer su koze njegove životinje, a ako to ne može, onda hvata putnike koji noću idu, uzjaše ih, okrene na onu stranu kuda on ide i tako ih jaše cele noći a pred zoru ih pusti. Najčešće se viđa oko vodenica, i vodeničari su puni svakovrsnih priča o đavolima i njihovim činima.
Kaogod što đavo može čoveku da naudi, isto tako može i da mu pomogne. Otuda se i govori, obično u ljutini i kad se neko nalazi u škripcu: "Pomozi mi vraže", "pomozi mi đavole" itd. Ali se veruje da đavo pomaže samo onima koji zlo čine ili kad ga neko uhvati i njegovu pomoć silom iznudi. No u svakom slučaju đavolja je pomoć skupa naplata, pa ga zbog toga ne treba nikako u pomoć pozivati.
Ali kao što je narod pronašao lek protivu svakog drugog zla, pronašao je i utuk na zemaljskog đavola i njegove čini. Tako čim se kome prividi, treba se prekrstiti i reći: "Krst časni i anđeo Božji sa mnom!" i đavola će odmah nestati, jer on beži od krsta kao zmija od vatre. Od ne manjeg je dejstva i psovka: "Tvi tvi anatema te bilo! konjska ti baljega u usta, vuk na put, vučica pod put, urivak (uže od kozje dlake) oko vrata, a motovilo pod rep!"
Ali od svega najteže mu pada kad mu se kakva osoba u lice nasmeje i kaže: "Jedi g.... koliko hoćeš! ništa ti ne pomaže, dobro te poznajem ko si!... Zato idi i pasi bijele kobile"!...

Za kaluđere, koji idu okolo i tuđe žene napadaju, bilo je predviđeno da se uhvate, vežu i drže u hladnoj vodi, pa ako i to ne pomogne - da se uštroje! Jednom je neki Kuč, za isto delo bio isto kažnjen, ali oni koji su ga uštrojili morali su, po presudi, plemenu Kuča da isplate pola krvarine - zato što uštrojeni nije mogao imati poroda, pa je pleme slabije ostalo.

Ponekad je zemaljski đavo toliko drzak i nasrtljiv, da se mora i batina upotrebiti. U takvim slučajima treba ga samo jedared udariti, i od toga udarca on mora neminovno crknuti i tada od njega ostane samo "šuplja kost" i ništa više. Inače ako bi ga ta osoba dvaput udarila, onda mu ne bi ništa bilo, već bi naprotiv i on počeo da tuče tu osobu. Otuda se kaže: "Priudar đavolu je odudar", jer prvi udarac gubi snagu zbog drugog udara. Zbog toga on počne da preklinje kad ga neko jedared udari: "Za vašeg Sv. Jovana udari još jedanput, prituci me da se ne mučim, pa neka ti je od mene i svakoga moga prosto!..." Ali se po svaku cenu treba uzdržati i samo reći: "Hajd', udarih što udarih! Ono što si tražio to si našao!" - I samo nespominjanje njegova imena (otuda nepomenik) izvrsna je mera protivu njega, jer tamo gde ga ne spominju (ne zovu), on retko ide. A kad se spomene, obično se kaže: "Daleko mu bila lijepa kuća", "kami mu u zube", "krst časni i anđeo Božji s nama", itd.
Đavo se boji laveža pasa, vatre i kukurekanja petlova, jer on voli savršenu tišinu, pravo gluho noćno doba, pa zbog toga treba okolo onih mesta gde se priviđa naložiti veliku vatru i preko cele noći držati pse da laju, i on mora odatle ma kuda pobeći.
Najposle, đavoli se rado bave oko vode i mostova, pa je za preporuku pri prelazu preko reke staviti kamičak pod jezik, jer tada đavo nema moći da udavi to lice. Osim toga dobro je uvek nositi sobom drvce od crnoga trna ili parče od tisova drveta ili crni pojas ili nož "crnokorac" ili vučju šapu, jer sve te stvari odgone đavola i time lišavaju mogućnosti da tome licu štetu učini ili kakvo drugo zlo nanese.
4. - Anđeli su gola, nevidljiva ljudska stvorenja, dečjeg lika, raspletene plave kose, dugih krila, koji se neprestano nalaze uz Boga, slave ga, veličaju i njegovu volju ispunjavaju. Svi su oni nevina, bezazlena stvorenja koja nikom zla ne misle, pa se otuda veruje da oni postaju od male dece koja rano umiru i u anđele se pretvaraju. Ovo se verovanje potkrepljuje time što iz očiju male dece sija tako divna, tako božanska radost kakva se kod odraslih smrtnih uopšte ne viđa. Zbog toga su svi anđeli mladi i nikad ne mogu ostareti, pošto kao starci ne bi mogli svuda i na svako mesto stići i Božje zapovesti izvršivati.
Anđeli se između sebe ni po čemu ne razlikuju, jer među njima nema muških i ženskih, starih i mladih, ovakvih ili onakvih, već su svi jednaki: večito mladi i večito žive.
Anđela ima na nebu mnogo više, no što je na zemlji ljudi. Čim se koje dete rodi, bog mu šalje anđela-čuvara, koji mu stoji na desnom ramenu i koji ga do smrti prati, od Satane čuva, u svemu dobrom poučava i upućuje, a Satana mu šalje jednog đavola, koji mu stoji na levom ramenu, i koji ga navraća na zlo. Kad ta osoba čini dobro, anđeo se raduje i veseli, a đavo ljuti; a kad greši, anđeo plače, a đavo se veseli.
Kad to lice umre ili kad se od Boga sasvim otpadi i Satani prikloni, anđeo-čuvar ga ostavlja i ide na nebo da otpravlja novu dužnost koja mu bude dodeljena.
Među svima anđelima najstariji je Arhanđeo Mihailo, koji vadi dušu ljudima i životinjama, i kao anđelski starešina određuje koje će poslove koji od anđela raditi. On pravednima vadi dušu na usta, manje grešnima na nos, a pravim grešnicima na stražnjicu.
Kad se koje lice razboli, Sv. Arhanđeo odmah siđe s neba i čeka božju zapovest, pa ako to lice hoće da umre, stane mu više glave i na dani znak mu dušu vadi i Sv. Petru na dalji postupak predaje, a ako hoće da ozdravi, stane mu kod nogu, i čuva ga od zlih demona, koji ga s nogu napadaju i svome carstvu vuku.
5. - Raj je na nebu, pred samim Božjim prestolom i njim upravlja Sv. Petar, kod koga su i ključevi od njega. To je upravo jedna lepa bašta, divni perivoj, pun prekrasnog cveća, lepog voća, rajskih tica, svakovrsnog bilja, zelenih šumica, bistrih potočića, plavetnih jezera i bezbroj drugih rajskih krasota, - po kome se pravednici i drugi božji ugodnici šetaju, sve rajske lepote uživaju i bezbrižno žive u izobilju svega što im duša može zaželeti.
Kad neko umre, njegova duša ide pravo na nebo i zaustavlja se pred rajska vrata. Tu je dočekuju rajski vratari i izvode pred Sv. Petra, koji otvara knjigu i čita šta je sve ta osoba učinila, pa dobra dela Sv. Arhanđeo Mihailo stavlja na jednu stranu terazija a grešna na drugu stranu, i prema tome određuje kuda će duša toga lica otići, u raj ili u pakao. Ako pretegnu dobra dela duša ide u raj, a ako pretegnu zla, ide u pakao.
Pri ulasku u raj pravedničke duše prolaze prvo kroz rajsko čistilište, pa tek onda ulaze u raj. Samo se čistilište sastoji iz jedne rečice sa nekom čudotvornom vodom, u koju kad se zagazi odmah se zaborave sve dotadanje muke i patnje, zaleče se sve rane i boljke, i čovek se oseti onako kao da se ponovo rađa, tj. kao da pre toga nije s njim ništa bilo, kao da prvi put na svet nastaje. Osim toga, prolazeći kroz čistilište, čovek se oslobađa i svih svojih mana i poroka, kao osvete, sebičnosti, zavisti, lukavstva, pakosti itd., i u raj ulazi očišćen i oslobođen od svih ljudskih grehova, mana i slabosti i postaje prava rajska ličnost, pravi rajski naseljenik, koji posle večito živi u bezbrizi i zadovoljstvu zajedno sa ostalim rajskim naseljenicima.
U raju nema ni svađe ni prepirke, ni prijatelja ni neprijatelja, već svi rajski naseljenici žive u slozi i ljubavi, kao da ih je jedna majka rodila, bez obzira na odnose koji su između njih postojali dokle su na zemlji bili.
Vrata od raja su uvek zatvorena, osim od Vaskrsa do Tomine Nedelje, kada su sva vrata na raju otvorena. Zato ko god umre u to vreme, bio pravedan ili grešan, ide pravo u raj. Od toga se izuzimaju samoubice, koji uopšte ne mogu ući u raj, pa ni za vreme kad su na raju sva vrata otvorena, jer su svojim delom učinili neoprostivi greh, koji ne može ni rajsko čistilište da očisti, a ljudima s grehom u raju mesta nema.
6. - Pakao je pod zemljom, negde daleko tamo pod našim nogama. To je upravo jedan veliki podzemni ambis sa raznim odeljenjima u kojima se večito muče grešnici. Paklom upravlja Satana, starešina đavolski, uz pripomoć svojih sejmena - paklenih đavola, koji grešnike udaraju na razne teške muke.

Duhovnici su, kad idu u bitke, morali da se briju, i u "civil" obuku. Ko ne bi pristao da se obrije, glavari mu nisu davali džebanu. A od drugog borca nije mogao da je uzme jer je vladalo čvrsto verovanje kako će od neprijateljske puške poginuti svako ko svoje metke pozajmljuje.

U paklu ima najmanje male dece, devojaka i mladića, a najviše staraca, baba, udovica, raspuštenica, popova i kaluđera. Grešnici su raspoređeni u devet paklenih odaja-sfera - s obzirom na vrstu i veličinu učinjenog greha.
U prvu sferu dolaze laskavci, čankolizi, ulizice, puzavci, položare i druge sitne i niske duše. Svi oni plivaju po jednom velikom basenu punom mokraće, balege, ljudskog izmeta, raznih pomija i drugih grdnih nečistih stvari, držeći visoko glavu iznad površine da im ne bi sva ta nečistoća ušla u nos i usta. Ali tek što glavu izdignu iznad površine, dotrči đavo s kosom i gađa ih pravo po vratu da im glavu odseče, a oni, da bi utekli, zarone u basen, pa opet iskoče glavom na površinu, stresu se i počnu s lica da čiste svu onu nečistoću koja im se zalepila. I to se tako neprestano ponavlja.
U drugu sferu dolaze narodne izelice globadžije, šićardžije i drugi kradljivci narodne muke. Oni prebivaju na jednoj visoko uzdignutoj terasi, izloženoj sa sviju strana vetrovima, promaji i hladnoći, usled čega nastupaju nagle toplotne razlike, pa čas pada sneg i vejavica, čas kiša sa olujom, čas nastane takva ciča, da sve puca od mraza, čas sine sunce, a čas počne padati kiša s gradom. Pri tome neprestano jedu ijed (otrov) od zmije i to ih tako uzmuči, da odmah počnu povraćati, dobiju krvav proliv, od bolova se previjaju i muče, i tek što povrate taj ijed, opet ga pojedu i opet se stanu previjati od bolova, cvokotati od zime i drugih elementarnih nepogoda, koje ih stalno biju.
U trećoj sferi su siledžije, nasilnici i drugi narodni krivci i gonitelji. Oni prebivaju u jednoj velikoj mračnoj dolini, punoj trnja i kamenja, u kojoj se ne vidi ni prst pred okom. Sve je njih uzeo nečastivi pod svoju komandu: popeo im se na leđa, zaspučio im šape oko vrata i trbuha, a repom bije i tera ih bose po trnju i kamenju kuda on hoće.
U četvrtoj sferi, a to je jedan podbaran predeo pun zmija, škorpija i drugih gadnih životinja, borave rospije, bludnice, brakolomnice i druge nevaljale žene. NJih su opasale zmije i skorpije pa ih ujedaju za sise, oko vrata i po celom telu, ali se one ne mogu odbraniti, već se od silnih bolova stalno previjaju i uzdišu.
Petu sferu sačinjava jedno veliko brdo, na kome stalno duvaju jaki vetrovi, zimi i leti, danju i noću. Na tome brdu prebivaju palikuće i svi drugi koji su izvršili kakvu paljevinu tuđe imovine. Svi su oni namazani prahom i katranom i nekako se sami od sebe pale, a usled jakog vetra tako u plamen buknu, da se ništa ne vide. U tom času dotrče đavoli i stanu ih gasiti udarajući ih vilama, lopatama, budacima, motkama i koječim drugim, i tek što ih ugase, oni se opet upale, a ovi ih opet počnu gasiti i to tako večito traje.
Šesta sfera je jedna velika ravnica, pusta, bez ijedne zelene travke ili lista od kakva drveta. Po toj ravnici rasuta je slama, a po slami ispreturali se dembeli i ostali lenjivci, pa samo zevaju i protežu se. Svakog časa slama se sama od sebe zapali, a neko poviče: "Ustajte, ljudi, pogoresmo!" a dembeli svi poskaču, stanu slamu gasiti, i tek što je ugase, opet legnu i počnu se protezati i zevati, a slama se opet upali i oni opet ustanu i počnu je gasiti, a slama se opet upali i oni opet ustaju i počnu je gasiti, i to tako neprestano traje.
U sedmoj sferi se ništa ne vidi osim ognja, velikog plamena u kome večito gore duše onih koji su ubili oca, majku, brata, sestru, dedu, babu ili kakva druga srodnika ili pravedna čoveka. Tu se na sve st rane čuje samo plač, piska, škrgut zuba i tužne molbe upućene onima koji su ubijeni da im oproste.
Osma sfera je puna velikih kazana sa ključalom vodom, u kojoj se stalno kuvaju decoubice, izdajice otadžbine, plemena i bratstva.
Najzad, u devetoj sferi su svi ostali grešnici, koji u raznim predelima jedne nepregledne poljane ispaštaju večite muke. Tako klevetnici i ogovarači neprestano pljuju u vis i ta im pljuvačka ozgo pada pravo u lice; vodeničaru koji je krao brašno, vrti se vodenica na trbuhu; lupeži i nepošteni ljudi stalno nose na leđima velike džakove pune zemlje i kamenja; srebroljupci i drugi pohlepni ljudi golim rukama vade vruće ugljevlje ih vatre i neprestano ga broje; krivokletnici stoje obešeni za jezik, a za noge su im vezani veliki tereti; sejači razdora i svađe, spletkaroši i svi drugi smutljivci neprestano ližu jezikom usijano gvožđe, a noge im se kuvaju u vrelom zejtinu; oni koji su odbili da prime u svoju kuću gosta-namernika, vezani su pasjim lancima za pasje korito, i tu večito drežde i cvokoću zubima čas od gladi i žeđi, čas od velike vrućine i hladnoće; najzad žene koje su otrovale plod u utrobi svojoj da ne bi imale dece i da bi na taj način izbegle porođajne muke, neprestano se porađaju i nalaze u porođajnim mukama.
7. - Ovaj svijet znači realni, stvarni svet koji vidimo i pipamo. To je upravo naša zemlja sa svima stvarima i životinjama koje na njoj postoje. - Po narodnom verovanju zemlja liči na jednu veliku okruglu ploču koja pliva po vodi i na jednom mestu nepomično stoji, a sunce i mesec se okolo nje okreću, i to sunce danju ide od istoka ka zapadu, a noću se vraća od zapada ka istoku, a mesec obrnuto: noću ide od istoka ka zapadu, a danju se vraća od zapada ka istoku.
8. - Onaj svijet označava zagrobni život tj. duhovni tajanstveni svet, koji se nalazi pozadi ovoga stvarnoga vidljivoga sveta. To su upravo raj i pakao. Za ovo verovanje o postojanju "Onoga svijeta" vezano je i verovanje o besmrtnosti ljudske duše, koja posle fizičke smrti ide na Onaj svet, u raj ili pakao. Od toga čini izuzetak samo duša ubijena čoveka, jer ona ne može otići na Onaj svet, već mora ostati na zemlji i po njoj bludeti kao kakva avet dokle god ne bude osvećena. Ali čim bude osvećena, ona odmah ide na Onaj svet kao i sve ostale ljudske duše. Otuda je i ostala izreka: "Više se raduje duša ubijenoga osveti, no mrav starosti" (jer u starosti mrav dobija krila).
TOČKA DEVET
§18. Turci da klanjaju na svoju zemlju. Ko ih ufati da to rade na njegovu zemlju, da je vlastan motkom ih oćerati, a ćoteci što ko ponese.

Turci klanjaju na svakom mestu na kome se zateknu u vreme kad treba avdes uzeti. Tako kosači klanjaju na livadama, kopači na njivama, putnici na putu, čobani na livadama i pašnjacima itd. Međutim naš narod ovoga kraja veruje da Turčin opogani svako mesto na kome klanja, pa zbog toga zemlja neće da rodi. Ovo dolazi otuda što su Turci u velikom dosluhu s đavolima i kad god se Bogu mole, đavoli se oko njih motaju i uče ih šta će od NJega tražiti, te i samo zemljište na kome se avdes uzima, zaudara na Muhameda i đavola, pa se od toga zadaha i nekrsti usevi iskvare. Zato je ovim propisom bilo naređeno da Turci ne smeju klanjati na hrišćanskim zemljama, nego samo na svojim imanjima.
Ko bi protivno uradio, sopstvenik toga imanja bio je vlastan oterati ga odatle motkom, a ćoteci (povrede) koje bi se tom prilikom izrodile, ostajale su svakom kao da ih je od majke dobio, kako to narod kaže. Prirodno je da su u takvim prilikama Turci izvlačili više batina nego Srbi, jer su ovi poslednji u borbu stupali pošto bi se unapred snabdeli motkama i drugim oruđem, a Turci su bili gotovo uvek iznenađivani i odupirali se onim što bi im se prvo pri ruci našlo.
§19. Hrišćani su voljni na Spasov-dan zabosti krstove i na nehrišćanske zemlje koje okružuju njihova imanja. Nehrišćani mogu te krstove ukloniti sa svojih bašta tek sutradan po Spasovu dne, a nikako prije. Ko protivno učini, da plati selu štetu i ručak kmetu.
Na Spasov-dan rano ujutru, po mogućstvu pre sunca, prave se krstovi od sirovog granja sa lišćem, i to na taj način što se jedna poveća grana probije malo dalje od sredine ka vrhu i kroz tu pukotinu provuče druga grančica sa lišćem od istog drveta. Takav se krst pobada na svako parče zemljišta, na svaki usev, na kuće i uopšte na sve druge zgrade bez obzira čemu služe. Ovo se radi zbog dobrog berićeta u toj godini i zbog toga da se zemlja spase da je Satana ne zapali. Naime, veruje se da toga dana Hristos ide na nebo i da za to vreme dok on gore ide, dok na nebu bude primljen, i usled zabune koja nastupi usled njegovog dolaska na nebo, zemlja ostane potpuno sama, nezaštićena od Satane, te ovaj može ulučiti tu zgodnu priliku, izići iz pakla i zapaliti zemlju i sve što je na njoj. Da se to ne bi dogodilo, zakršćavaju se toga dana sva mesta, svi usevi, sve zgrade i na taj način onemogućava Satani izlazak, jer u tom slučaju on ne može izići iz pakla, pošto nema gde da stane nogom na zemlju, jer su sva mesta zakrštena, a Satana beži od krsta kao zmija od vatre.

Rođene se veštice od ostalih žena znatno razlikuju i to kako svojim telesnim i duševnim osobinama, tako i svojim ophođenjem i načinom života. U privatnom se životu prave mirne, naivne, bezazlene kao da ni muvi zlo ne misle. Zato izbegavaju svaku svađu i prepirku da se ne bi odale i s pojedincima zavadile i omrazile, jer im onda ne mogu ništa nauditi, pa stoga sa svakim žive u slozi i ljubavi. Kao domaćice su aljkave i nemarne, jer malo vode računa o svome domu i o svojoj deci, pa im zbog toga u kući vlada nered i nečistoća, pravi darmar. Zato najradije sede skraja, sa strane, da ne budu posmatrane, već da same mogu druge posmatrati. Dosta su sujeverne a uz to i lakopametaste i povodljive. Kao figure su vrlo ružne, kao pojave antipatične i odvratne.

Ali kako Turci ne grade ove krstove, to Satana može izići i stati na njihovu zemlju, zapaliti je i uz nju uništiti i useve sa okolnih hrišćanskih njiva. Zato se ovim propisom ovlašćuju hrišćani da toga dana mogu staviti takve krstove i na turska imanja koja opkoljavaju njihova. Ti su krstovi morali ostati preko celoga dana na Spasov-dan, a tek su ih sutradan Turci mogli ukloniti sa svojih njiva.
Ko bi protivno uradio, imao je da plati kmetovima ručak i svu štetu koja bi te godine nastupila zbog nerodice, slane, crvojeda i drugih elementarnih nepogoda.
§20. Ko se podanas ufati da vještice fata, da se turi pod tomruke za petnaest dana. Ako bi bilo česove štete, da i to plati.
I.
1. - Veštice su stare žene (ređe mlade) koje u sebi imaju nekakav zao, nečastivi, đavolski duh, koji u snu iz njih izlazi, pretvara se u kakvu životinju, obično leptira, ticu, kokoš ili u što one hoće. To su rođene veštice, koje je đavo zakaparisao i svojim vražjim obeležjem označio još u majčinoj utrobi. Sve se one rađaju s crvenom košuljicom, koju im majke sačuvaju i kad odrastu predadu, a koja im daje mađijsku moć. Osim toga, po celom telu imaju razne belege, po kojima se mogu odmah poznati kao "galje među bele". Otuda su one samim svojim rođenjem namenjene da budu veštice, dok međutim ima žena koje po rođenju nisu predodređene za veštice, već to postaju veštačkim putem, kad se namažu nekom mašću, čarobnim travama ili drugim kakvim mađijama, te se na taj način i one mogu pretvoriti u leptira ili ticu i leteti kuda hoće.
Rođene se veštice od ostalih žena znatno razlikuju, i to kako svojim telesnim i duševnim osobinama, tako i svojim ophođenjem i načinom života.
Rastom su ili suviše male ili suviše velike; glava im je obično velika i četvrtasta ili suviše mala i šiljasta; ruke su im dugačke i koštunjave, cevanice od nogu tanke, dugačke i svuda podjednako debele tako da liče na štapove; obično su suve, mršave i po celom telu runjave; nos im je kukast ili zakovrčast, a ispod nosa imaju krst; mnoge od njih imaju bradu i brkove, koji su pod nosom sasvim retki a na krajevima znatno gusti. Usta su im dosta velika, a zubi šiljasti, kvarni i obično crni kao u đavola; oči im se cakle kao staklo i neprestano igraju kao da su na zeitinu; trepavice su im dugačke, a obrve, velike guste i među očima sastavljene. - Nose usko odelo, kratke suknje, obično poderane i unaokolo pocepane, a pogdekad nagorene i osmuđene. Gotovo su uvek prljave, neumivene, razbarušene, neočešljane i u svakom pogledu zapuštene, a naročito su im ruke i nokti prljavi. Zbog svega toga su kao figure vrlo ružne, kao pojave antipatične, odvratne.
U privatnom se životu prave mirne, naivne, bezazlene, kao da ni muvi zlo ne misle. Zato izbegavaju svaku svađu i prepirku da se ne bi odale i s pojedincima zavadile i omrazile, jer im onda ništa ne mogu nauditi, pa stoga sa svakim žive u slozi i ljubavi. Kao domaćice su aljkave i nemarne, jer malo vode računa o svome domu i o svojoj deci, pa im zbog toga u kući vlada nered i nečistoća, pravi darmar. Dosta su sujeverne, a uz to lakopametaste i povodljive, pa zato nerado daju vatru iz kuće, ne odzivaju se kad nešto rade ili se odazivaju bezlično: "zva li ovamo"; uvek su na oprezi da im se kakve mađuje ne učine, i da se na taj način ne otkriju. Zato najradije sede skraja, sa strane, da ne budu posmatrane, već da same mogu druge posmatrati.
Najzad njih karakteriše i to što kad se koja od njih porađa, sunce greje a kiša pada, pa se i po tome mogu poznati.
Ali sve ove osobine ne moraju se sustići na jednoj istoj osobi pa da bi se mogla za vešticu oglasiti, već je dovoljno da ima i samo neke od njih, kao krst ispod nosa, brke i drugo, pa da se veruje da je veštica.
U običnom govoru vešticu različito nazivaju: veštica, naletnica, prokletnica, otpadnica, ojađenica, krvopilica, bezdušnica, nepreskočnica, pakosnica, nepomenica, poganulja, gadnica, krstača, i t.d.
2.- Veštice se skupljaju noću uoči Marča i Belih Poklada na "mjedenom guvnu", a to su obično raskrsnice, groblja, jezera, više glavice, i tamo doleću na vratilu, metli, vratima (od kuće), preslici, ili se voze u ljusci od jajeta i oraha ako se na jezeru skupljaju. Čim sve budu na okupu, odmah nastaje većanje šta ima da se radi, naime, koju će sve decu "popiti", kakve će, gde i kome bolesti doneti, kuda će sve razdor i neslogu posejati i milo od dragoga rastaviti; kakve će elementarne nepogode prouzrokovati, kako tuđu stoku otrovati, pašnjake i polja opustiti, izvore presušiti i mnogobrojne druge nesreće počiniti. Kad se sporazum postigne, onda svaka ide na svoju stranu da izvrši dodeljeni joj posao.
Ali pre otpočinjanja svakoga posla, one moraju to zlo koje imaju drugima da pričine, prethodno naneti svojim najmilijim i najdražim, pa tek onda drugim licima. Tako ona kojoj je dodeljeno da davi decu, mora najpre udaviti svoju rođenu decu (otuda izreka: kud će veštica do u svoj rod), pa tek decu osuđenih lica; ona koja ima da truje stoku, mora prethodno otrovati svoju sopstvenu stoku, pa tek onda stoku drugih itd. Ovo se radi zbog toga da bi se povereni poslovi što bolje posvršavali, jer veštica koja umori svoju decu, neće onda žaliti ni tuđu, pošto će lakše snositi bol i tugu kad ima društva, tj. kad se i u drugim kućama plače i zapevka čuje.
Pojedini se poslovi svršavaju na razne načine i pomoću raznih "naprava i mađija", koje samo veštice i đavoli znaju i niko drugi. Tako decu i ostalu čeljad dave na taj način što im pomoću nekih čarobnih trava otvore grudi, izedu srce, i odrede da li će odmah umreti ili docnije. - Omrazu seju pomoću nekog "bilja od omraze", koje daju osuđenim osobama da piju u vidu kakve lekovite tečnosti, da mirišu ili kao duvan puše. - Bolesti raznose trujući izvore, bacajući vraybine po putu i raskršću na koje pojedinci nailaze i odmah se razboljevaju. - Stoku truju na taj način što svojoj stoci daju so pomešanu sa raznim otrovima, koji ostaju na solilima, i kad tuđa stoka oliže ta solila, otruje se. - Grad, provalu oblaka i druge elementarne nepogode, prouzrokuju u zajednici i uz pripomoć đavola, koji digne vodu iz reke, jezera i mora u oblake, privuče sve vetrove, počne s vešticama raditi kojekakve bezobrazluke, cerekati se i rugati Bogu, a Bog onda naredi svetom Iliji te pusti munje i gromove da ga sprži, i zbog toga nastane grad, provala oblaka, udar groma i svaka druga čudesa, a sve u cilju da se taj greh i prljavština spere i u nepovrat odagna. - Polja i pašnjake pustoše na taj način što seju neke trave i bacaju vraybine za razmnožavanje skakavaca, gusenica, rovaca, miševa i drugih poljskih štetočina, koji plodove kvare i uništavaju. - Najzad izvore i bunare presušuju na taj način što u njihova vrela bacaju nekakve gadne, nečiste stvari i mađije, od kojih voda pobegne "devet sežanja" u zemlju i počne negde na drugom mestu izvirati.
Osim ovih poslova koje veštice vrše po odluci svoga zbora, one čine i mnoga druga zla dela na svoju ruku i po svojoj vlastitoj inicijativi. Tako one mogu ljude u konje pretvoriti, mladim momcima pamet zavrteti, svoje muževe mrtvim snom uspavati i do očajanja ljubomornim učiniti, malu decu tako obesaniti, da preko cele noći plaču; zatim tuđu stoku premusti, tuđe kokoške primamiti da nose jaja na njihovu tavanu, tuđe mačke i petlove odroditi i svojim kućama pripitomiti, tuđe konje "pomanitati" da se ne daju uhvatiti, jahati i tovariti, tuđu stoku podivljati da se ne da musti, u tuđoj kući ureći vatru da ne gori, već da se neprestano puši, i najzad svoje pse tako zamađijati, da noću na svakoga laju osim na njihove jarane kad im na ašikovanje dolaze.
Tuđu stoku premuzaju na taj način što najpre očitaju nekakve nečastive molitve, potom prebace urivak preko kruške ili kakve druge voćke, podmetnu vedricu i počnu za krajeve urivka vući kao ono kad se stoka muze. Na taj način mogu premusti stoku na onoj daljini na kojoj je mogu okom ugledati.
Ljude pretvaraju u konje pomoću nekakve čarobne uzde, koju sobom nose, i koga njom udare, taj se odmah mora pretvoriti u konja, pa ga uzjašu i teraju kuda one hoće. Kad im prestane potreba za konje, one ih udare uzdom i opet pretvore u ljude.
Vatru zamađijaju time što u nju pljunu, a druge poslove svršavaju pomoću raznih trava i mađija, koje osim njih i đavola niko drugi ne zna.
3.- Utuk na veštice je raznovrsan i obilan. Pre svega, one mrznome zla činiti ne mogu, pa je zbog toga omraza sa njima najbolji utuk na njih. Zato se s njima, prosto naprosto, treba zavaditi, i onda biti spokojan.
Posle omraze dolazi izbegavanje uticaja njihovih očiju, jer onome koga ne vide, ne mogu ništa ni nauditi. Da bi se to postiglo, treba pri susretu sa vešticom reći: "Peda ti među oči!" i odmah će se njene oči tako razmaknuti, da će joj jedno oko doći na jednu slepočnicu, a drugo na drugu, i tako razroka neće moći to čeljade da vidi niti da mu kakvo zlo učini. U istom cilju treba malu decu namazati katranom, čađu, ili kakvom drugom crnom bojom po čelu da se ne bi na njih oko veštičino zaustavilo i na taj način im što naudilo. Isto tako i kletva: "Kad se vratilom opasala, a urivkom poštapala, onda mi naudila", od velikog je dejstva protivu veštica i njihovih mađija. Osim toga za preporuku je staviti oko vrata maloj deci krstić od tisova drveta ili im prišiti na kapi ili na prsima vučji papak, jer obe te stvari čine veliku smetnju veštičinu oku da vidi srce u detetu i da ga izede.
Kao zgodno sredstvo protivu veštica može poslužiti i beli luk, kao i kađenje rogom ili katranom, jer te mirise one uopšte ne trpe. Kako se one provlače kroz oyake, ulaze kroz pukotine iznad kućnih vrata, spuštaju se niz verige koje vise nad kućnim ognjištima, to je za preporuku na vratima od oyaka i u pukotinama iznad vrata namestiti kakve oštre predmete, kao nožice, noževe, šiljke i dr., sa okrenutim opštricama otkuda veštica dolazi, da bi se nabola, a tako isto uoči Marča i Belih Poklada izvrnuti verige, jer onda veštica ne ume da se niz njih spusti, i tako ne može s tavana u kuću sići niti kome kakvo zlo učiniti.
Da bi se vatra sačuvala od uroka, treba paziti da veštica u nju ne pljune, a ako bi pljunula, treba reći: "Nosi ga u svoje ognjište". Osim toga, kad se nekome vatra iz kuće daje, treba da je iznese napolje neko od ukućana i da kaže kad je pruži osobi koja je za nju došla: "Evo, pamti, pa vrati!" jer ako ova osoba posle toga pljune na ugarak, onda će se dimiti u njenoj kući, a ne u onoj iz koje je vatra uzeta.
Najzad, ako bi kome pošlo za rukom da ukrade crvenu košuljicu u kojoj je veštica rođena i koju ona čuva kao oči u glavi, onda bi time ona bila lišena svoje mađiske moći i postala bi potpuno bezopasna.
Ali najefikasnije je sredstvo protivu veštica kada se same pokažu, tj. kad priznaju da su veštice i kad se zavetuju da više neće činiti nikome nikakva zla. Da se do toga priznanja dođe, pribegava se hvatanju veštica, koje se vrši na sledeće načine:
1°- Zakrštavanje vode. - Nekoliko momaka koje veštice mrze, dogovore se da oko pola noći uoči Marča zakrste vodu na "devet izvora i devet voda", i da obigraju celo selo. U tu svrhu podele se u dve grupe i pođu s jednoga kraja sela u suprotne pravce i jedni drugima u susret, a sobom ponesu prazne boce i uzgred jedna grupa zahvata vodu sa izvora a druga sa voda (potoka, barâ i td.), i na svaki izvor, odnosno vodu, krst udare (mešajući vodu rukom krst naprave). Celim putem ništa ne govore, već se ćuteći na drugom kraju sela susretnu, mimoiđu i na polaznom mestu opet sastanu. Kad zahvate vodu sa određenih izvora i voda i obigraju celo selo, dobro zapuše boce, pa se vrate svojim kućama i o svemu tome nikome ništa ne govore.
Sutradan svima vešticama koje su zamrkle u tome selu, "stane voda" (ne mogu da mokre), i od jakih bolova počnu da kukaju i mole da im se voda pusti. Puštanje biva na taj način što se boce s vodom otvore i na zemlju izruče. Ali ovo se radi tek onda kad se sve veštice odadu, ispovede i zakunu da više neće činiti nikom nikakva zla. Čim se boce otvore i na zemlju izruče, vešticama počne "voda teći kao i prije."
2° - Izokretanje veštičine postelje. - Oko pola noći uoči Marča veštičinu postelju treba izokrenuti tako, da glava dođe gde su noge, a noge gde je bila glava. Kad se pred zoru zao duh vrati, on ne ume da uđe u telo, već se neprestano vrti oko nogu, i tek kad se postelja okrene kako je pre bila, on uđe u telo i veštica oživi. Tom prilikom veštica se ispovedi i obeća da u buduće neće činiti nikakva zla.
3° - Zaključavanje groblja. - Uoči Marča uzme se čvrsto uže i katanac s ključem, pa se ode na groblje, za koje se veruje da se na njemu veštice kupe, i dvojica uhvate uže za dva kraja, dobro ga rastegnu, i tako triput obigraju oko groblja ništa ne govoreći, potom stanu na kapiju, sastave krajeve od užeta, vežu za katanac i ovaj zatvore ključem, pa ga tako ostave na kapiji i odu kući. Sve veštice, odnosno njihove duše, koje se u tome momentu budu zatekle na groblju, sutra će tu i osvanuti, jer ne mogu izići iz groblja. Tek kad se katanac otvori i krajevi od užeta rastave, one onda izlaze iz groblja i vraćaju se svojim telima, koja su dotle bila potpuno mrtva. Okupljeni svet primora takve ženske da se odadu, tj. da priznaju da su veštice, i kad one to učine, ostave ih na miru, inače su uporne podvgavane najoštrijoj kazni - kamenovanju.
4° - Hvatanje veštica u mešini. - Uoči Marča, krišom od veštice, treba zapušiti sve rupice na sobi u kojoj ona spava, a samo jednu rupicu ostaviti, na koju se iznutra namesti prazna mešina, tako da se spolja kroz tu rupicu ulazi pravo u mešinu. Čim veštica zaspi, otvore se vrata od njene sobe da iz nje iziđe zao duh napolje, a potom oko pola noći dobro se zatvore vrata i okolo njih zapuše sve rupice. Pred zoru, kad se zao duh vrati, on počne obigravati oko sobe, ali nema otkuda da uđe unutra. Kad "natrapa" rupicu s mešinom, on tamo uđe i u mešini ostane do zore. Sutradan treba rano ustati, ništa ne govoriti i polako zavezati mešinu. Žena čiji se duh nalazi u mešini, osvane mrtva, i oživi tek onda kad se mešina odreši i duh iziđe iz nje. Takvu ženu po oživljenju odmah primoraju da se oda, i na taj način bezopasnom učine, pa je onda puste.

Ko se ufati da radi u zavjetne dane, da mu se sve pokvari i nečastivom preda što tih dana uradi, a kmetovima obaška ručak. Koji kovač ne udari na Božić prije sunca čekićem u nakovanju, pa se to načisto dokaže, da mu se prelomi čekić i nakovanja, a on i svako njegov obestrvi.

5° - Bacanje veštice u vodu. - Ovaj se ogled izvodi uz sadejstvo sveštenika, koji najpre očita kratku molitvu, a potom metne epitrahilj oko vrata, okrene se vodi i kaže: "Čuj, vodo, ti bogodana tvari, koja pojiš svakog skota i ljudskog stvora, i koja pereš sve do crna obraza, učini danas ovđe pred nama da ova žena, ako je vještica, pliva po vr'u, a ako nije vještica da potone u dubinu i tijem načisto dokaže svoju nevinost. Zato ti se svi molimo i kumimo te Bogom, tvojim izvorom i uvorom, danom tvoga nastanka i prestanka i svakijem živijem stvorom što u sebi kriješ i život mu daješ" a svi prisutni viknu u jedan glas "amin!" Za ovim pop prekrsti vodu, a određena lica vežu osumnjičenoj ženi noge i ruke, tako da ne može plivati, pa je onda bace u vodu i ostave da se vidi hoće li potonuti ili ne. Ako potone, odmah je vade, jer je to bio znak da nije veštica, a ako ostane na površini, dave je, jer je to bio dokaz da je veštica, koju voda neće da primi u sebe zbog njenog đavolskog duha.
6° - Hvatanje veštice uzimanjem soli ili vatre. - Kad uveče leti kakav leptir po sobi, odmah se misli da je to duh kakve veštice, pa ga zbog toga uhvate, napale, osmude malo na sveći ili vatri, i puste sa rečima: "Dođi sjutra da ti uzajmim soli (ili vatre)". Ako bi sutra došla kakva žena da traži soli ili vatre na zajam, a uz to bi joj odelo bilo nagoreno ili osmuđeno, tvrdo se verovalo da je ona sinoć bila i da je sledstveno veštica. Zato navale na nju da se oda i zavetuje da više neće činiti nikakva zla.
7°- Hvatanje veštica na Božić. - Na Božić pre sunca treba uraniti, izići na kakvu glavicu ili brdo odakle se mogu videti sve kuće u selu, i dobro posmatrati vrhove od kućnih krovova, jer na vrhu krova svake kuće u kojoj ima veštica, pojaviće se pred sam izlazak sunca veliki zelenkasto-modar plamen. Zato treba odmah, čim se na kojoj kući takav plamen uoči, ući u tu kuću i sve žene koje se zateknu u mrtvom snu, probuditi i primorati da priznaju da su veštice i da se zavetuju da u buduće neće činiti nikakva zla.
8° - Hvatanje veštica na Uskrs. - Na Uskrs, za vreme dok se služi jutrenje, treba se popeti na krov od crkve i izvrnuti jedan crep ili dasku od šindre, pa će sve veštice koje se u crkvi zateknu, odmah zahramati i neće moći izići napolje, dokle se crep, odnosno daska, opet ne namesti kako je pre bila. Takve žene pop ispoveda i zakune na krst i evanđelje da će se ostaviti veštičluka i da više neće zla činiti.
II.
Istraživanje veštica bilo je zabranjeno zbog krvnih razmirica, koje su se izrađale između doma i roda osumnjičene žene s jedne i istraživača s druge strane. Osim toga, istraživanje sredstvom bacanja u vodu bilo je zabranjeno i sa toga razloga, što se verovalo da će te godine nastupiti velike poplave kad se u vodi udavi ma kakvo žensko čeljade. Ovo stoga što je žena "đavolja tvorevina" (đavo ju je stvorio), pa se zbog toga đavo sveti gradom, provalom oblaka i velikom poplavom onome kraju u kome se kakvo ženskinje udavi.
III.
Kazna za istraživanje veštica bila je petnaestodnevno držanje pod tomruke i plaćanje naknade oštećenim licima. Međutim, Karađorđev kriminalni zakonik bio je usvojio po ovom pitanju sistem taliona, jer je § 31 izrečno naređivao da se istraživaču "... ono što bi on učinio bilo više rečenim vešticama, njemu da se učini" (Živanović: o. s., 40).
U Hrvatskoj, po čl. H Hrvat. Sabora od 1609, bilo je dopušteno hvatanje veštica svakome državljaninu, kao i to da uhvaćene veštice može predati vlastima radi kažnjenja (Kukuljević: Jura regni C.D.S. II p 70).
§21. Ko kopile u vodu udavi, da se pod gomilu turi.
Kopile je vanbračno dete, koga se mati oslobođavala ili tako što bi ga udavila, potajno zakopala i na taj način sakrila njegov dolazak na ovaj svet, ili bi ga najzad, lepo opremila i povila u nov povoj, pa ga negde u hladu kraj puta kuda svet prolazi, ostavila e da bi se kogod na njega smilovao i sebi ga uzeo. Međutim nisu bili retki slučaji da vanbračna mati baci kopile u kakvu reku i udavi ga.
Ali kaogod što je postojalo verovanje da će one godine nastupiti velike poplave kad se u vodi udavi kakva žena, isto se tako verovalo da će se to dogoditi i onda kad se kopile u vodu baci i udavi. Ovo stoga što đavo polaže svoje pravo na kopile, kao nezakonito dete, i zbog toga se sveti onome kraju u kome se ono udavi. Zato je ovim propisom bilo zabranjeno bacanje kopiladi u vodu.
Ko bi protivno uradio potpadao je pod najtežu kaznu: kamenovanje, koje je vršeno na taj način što bi krivca izveli na kakvo pusto mesto, gde ima dosta kamenja, i tu bi na njega prvo bacio kamen njegov najbliži srodnik i na taj način razrešio odgovornosti ostale seljane, koji bi osuđenoga posle toga zasuli kamenjem, tj. "turili pod gomilu", kako narod kaže. - Po čl. 79 Grbaljskog Zakona mati uopšte, kada bi udavila svoje novorođeno dete, plaćala je svojoj opštini na ime globe 60 cekina a po 30 Karađorđevog Kriminalnog Zakonika osuđivana je na smrt "za uzrok što je ubila čoveka na svetu".
§22. Ko se ufati da radi u zavjetne dane, da mu se sve pokvari i nečastivom preda što tih dana uradi, a kmetovima obaška ručak.
Kad izvesno selo ili jedan čitav kraj počnu snalaziti razne boleštine i pomori, ili kad ga biju česte elementarne nepogode, kao grad, poplave, suše itd., onda svi stanovnici toga kraja nose litiju oko svoga sela i zavetuju se da će stalno slaviti i svetkovati ovog ili onog sveca ili da četvrtkom uopšte neće raditi nikakve poslove. Ti su se zaveti čuvali kao najveća svetinja, jer se verovalo, kad bi se prekršili, da bi taj kraj snašla još mnogo i mnogo veća nesreća od one koja je dala povoda da se zaveti ustanove. Takvih zaveta bilo je u Vasojevićima i, kako izgleda, pojedinci ih nisu dovoljno poštovali, pa se usled toga svaka elementarna nepogoda pripisivala tome njihovom nepoštovanju. Zato se ovim propisom izrečno zabranjuju svi radovi tih dana, a za izgrednike propisuje oštra kazna: da im se ceo taj rad pokvari i nečastivom đavolu preda, tj. ognjem spali, a pored toga da plate i kmetovima ručak. - I po Grbaljskom Zakonu bilo je zabranjeno raditi u praznične dane, jer čl. 34 izrečno veli: "Ko bi rabotao u dan svečani ili orao volovima, da mu se volovi ubiju i knežina ih pojede". Ali se u istom propisu dalje kaže: "No ostavimo omanje svece da se sirotama i siročadima i bezvonicima (koji volova nemaju) soru njihove baštine."
§23. Koji kovač ne udari na Božić prije sunca čekićem u nakovanju, pa se to načisto dokaže, da mu se prelomi čekić i nakovanja, a on i svako njegov obestrvi.
1. - Priča se da je u Podgorici živeo neki car Dupljan (Dioklecian), koji je bio tako silan i moćan da nad sobom nije ni Boga priznavao. Od rodbine je imao samo brata i sestru. Svi troje su bili tako krupni i razvijeni, da su obični ljudi prema njima izgledali kao što danas mala deca izgledaju prema odrasloj čeljadi. Zbog toga se braća i nisu mogla oženiti ni sestra udati.Jednoga dana braća reše da se jedan od njih oženi sestrom, ali su tome stajale na putu dvojake teškoće. S jedne strane braća se nisu mogla nagoditi koji će je uzeti za ženu, a s druge strane sestra nije htela poći ni za jednoga od njih, jer se nije mogla pomiriti s tim da postane žena rođenom bratu.
No posle dugog pogađanja i savetovanja sestra izjavi da će biti onoga koji prvi svrši posao koji mu bude na kocki pao. Imalo je da se prevede jazom Zeta u Moraču i da se odigne grad na ušću Zete u Moraču. Dupljanu pade u deo zidanje grada, a njegovom mlađem bratu kopanje jaza.
Oba su brata žurno radila svoj posao i sestra se nadala da ga nijedan za života neće svršiti, i da će ih na taj način odbiti od njihove nečovečne nakane. Ali se u tome prevari. Jer oba brata za kratko vreme dovršiše određene poslove. Tek što Dupljan beše dohvatio sa zemlje poslednji kamen koji je trebalo metnuti na grad, pa da se zidanje završi, njegov brat beše već dovršio jaz i preveo Zetu u Moraču.
Kad je Dupljan to spazio, on umesto da taj poslednji kamen metne na zid i dovrši grad, udari njim brata u glavu i ovaj pade mrtav na zemlju.
Videvši to, njihova sestra skoči u Zetu i udavi se. Dupljan je izvadi iz vode i obleža je mrtvu. Otuda Zeta dobi svoje sadšnje ime, jer "steče voda zeta", pošto se ranije zvala nekako drugačije.
Bogu je ceo taj posao Dupljanov bio mrzak i odvratan, pa naredi Sv. Iliji da ga munjom i gromom spali. No munje i gromovi Sv. Ilije bili su nemoćni da ubiju Dupljana. Oni su mu samo kvarili gradove (otuda razvaline današnje Duklje), bili useve, voćke i nanosili druge štete, ali njemu nisu mogli ništa nauditi.
Sv. Ilija je svakodnevno tukao Dupljana, a Dupljan je njemu stalno pretio da će ga metnuti na najveće muke čim ga bude uhvatio. To je tako trajalo zadugo, dokle Dupljan ne napravi gvozdene verige, ukova ih u stenu nad virom kod Vezirova Mosta na Morači, i naumi da za to verige priveže Sv. Iliju, pa da ga ostavi da visi niz stenu i skapava žedan i gladan, a ispod sebe da gleda vodu i oko sebe rodnu ravnicu zetsku.
Kad je verige bio napravio i u stenu ukovao, dođe mu u posetu Sv. Ilija, sav preobučen u nekog putnika iz daleka. Tu su se njih dvojica razgovarali o svemu i svačemu, a tek će ga najzad upitati Sv. Ilija:
- A što su ti porušeni ovi gradovi!?
- More, neki Sveti Ilijica svakodnevno mi bije luk u bašti, ali dokle ga uhvatim, neće ga majci više tutnjeti, ljutito odgovori Dupljan.
- A šta bi mu uradio da ga uhvatiš? upita Sv. Ilija.
- Spremio sam mu verige nad onim virom ispod Vezirova Mosta i tamo bi ga objesio da visi niz onu stijenu, dokle ne skaplje od gladi i žeđi.
- Kako si mogao napraviti verige kad ne znaš koliko je debeo vrat Sv. Iliji?
- Vidiš, za to se nijesam ništa sjetio, i kad bude došao na zemlju, pobjećiće mi dok mu ja budem verige kovao.
- Ja poznajem Sv. Iliju i on je isto tako krupan kao i ti; izmjeri verige na sebi i njemu će taman biti.
- Bre, zar je tako krupan!? začuđeno upita Dupljan. Hajdemo odmah da probam one verige kod Vezirova Mosta. - I obojica pođu.
Kad su tamo stigli, Dupljan metnu verige oko svoga vrata da ih proba, a u tom Sv. Ilija prekrsti štapom te se krajevi od veriga sliše jedan sa drugim, a stena za koju su bile verige prikovane, odvali se i zajedno s Dupljanom stropošta u vodu.
Od toga vremena Dupljan je neprestano u tome viru i stalno zubima glođe verige. Svake godine uoči Božića dotera verige na debljinu dlake iz glave, i ako ne bi niko na Božić pre sunca udario gvožđem o gvožđe, Dupljan bi preglodao verige, izišao iz vode, uhvatio Sv. Iliju, zaklao ga i od njegove bi se krvi zapalio ceo svet.
Da se to ne bi dogodilo, babe rane na Božić i pre svakog drugog posla udaraju mašicama o gvozdene predmete, i veruju da čim neko udari gvožđem o gvožđe, Dupljanove se verige ponovo vraćaju u pređašnje stanje, i on iznova počinje da ih glođe.
Kad mu se pak dosadi glodati, on se strese, udari verigama o vodu i zemlju, i otuda potiču zemljotresi.
Zbog toga verovanja došla je i odredba za kovače, koja je posve razumljiva kad se uzme u obzir s jedne strane predanje o Dupljanu i njegovoj moći, a s druge razvoj praznoverstva posle ratova, bolesti i drugih nesreća u kojima se može naći jedan narod, kao što je to bio slučaj s Vasojevićima posle tolikih njihovih borbi za slobodu i nezavisnost.
2. - Obestrviti znači preterati, prognati.
§24. Ko jabancu svoju ženu ustupi, da se liši svake vojničke časti.
1. - Po pravu gostoprimstva, koje je vredelo kod nekih naroda, domaćin je (pored ostale časti) ustupao gostu-namerniku i svoju ženu za vreme dokle bi se ovaj bavio u njegovoj kući. Taj običaj postojao je i kod našeg naroda, o čemu svedoči gornji propis, kao i drugi tragovi koji su očuvani u Kučima, Vasojevićima, Studeničkom srezu (okrug Čačanski), Podravini itd.
Nešto pod utucajem hrišćanske religije, nešto uticajem promena u pojmovima i shvatanju o moralu, porodičnom životu i društvenom vaspitanju, ovaj se običaj počeo postepeno izbacivati iz upotrebe, dokle najzad nije postao infaman, pa sledstveno i zabranjen.
Koliko je pak on bio stran duhu, karakteru i porodičnim osećanjima našeg naroda u vremenu o kome se govori, najbolje se vidi iz oštrine same kazne koja je bila propisana ovim zakonom za njegove vršioce. Jer lišenje "svake vojničke časti" povlačilo je pored gubitka sviju počasti, političkih prava i javnih zvanja, još i gubitak prava na nošenje oružja, a to nije bila mala kazna za ono vreme i za gorštake ovih krajeva, koji su oduvek bili vrlo osetljivi u pitanjima časti i ponosa. Ovo u toliko pre, što onaj koji nije oružje nosio, nije se ni za čoveka smatrao, pa zbog toga nije smeo doći ni na jedan javni skup gde se ljudi kupe. Zato je ova kazna značila ni manje ni više nego potpunu moralnu smrt za onoga koga bi postigla.
2. - Jabanac je uopšte svaki stranac, a u ovom slučaju označava gosta-namernika.
TOČKA JEDANAESTA
§25. Da danka drugog nema osim vojvodske akče.
Ovim je propisom konačno odrečeno svako plaćanje danka Turcima i na taj način Vasojevići proglašeni za samostalnu federativnu zajednicu s jednim zajedničkim vojvodom na čelu, kome se imala plaćati vojvodska akča. Akča je bila jedna vrsta turskog novca od jednog drama zlata od 14 karata, i ovde je ta reč namerno upotrebljena da bi se izbegla upotreba reči danak, jer se htelo da su Vasojevići sasvim slobodni i da ne plaćaju nikome nikakav danak, pa ni svojim vlastitim glavarima, osim vojvodske akče koja, kao bajagi, nije danak. Ovakva se stilizacija morala doneti zbog toga što narod nije hteo pristati da plaća svojim glavarima nikakav danak, jer se obično govorilo: "Kad već moramo plaćati danak, bolje je da ga plaćamo Turcima, pa da smo mirni i da se s njima ne bijemo i uzalud ginemo, nego da ga plaćamo vama i da opet s Turcima ratujemo."
§26. Da vojvodska akča bude po dva groša s dima na dim.
Kao što se vidi, vojvodska je akča iznosila po dva groša s dima na dim, tj. s kuće na kuću, i plaćala se svake godine o Mitrovu dne. Kuća ovde označava jednu obitelj koja živi svojim posebnim i samostalnim načinom života, nezavisno od drugih srodnih joj porodica.
O vojvodi, njegovim pravima i dužnostima sačuvane su i sledeće odredbe:
1., Vojvoda ima najvišu čast i vlast i vojvodsku akču, a čardak kumbulom da mu se gradi.
2., Svak da sluša i da počituje vojvodu i da mu ljubi ruku, a on samo vladiki i patriki i duhovniku koji ga pričešćuje.
3., Ko vojvodu ne sluša i ne počituje, besudnik je i bezakonik, i nema mu savitka u našu zemlju.
4., Ko na vojvodu ruku digne, oni čas da se pogubi, i panaije mu nema.
5., Kad vojvoda padne dušmaninu u ruke i umre na muke za vjeru i slobodu, da mu se po namastirima i crkvama ime čati, i da se ne zaboravi navijek i amin.
6., Vojvoda da čuva našu zemlju i slobodu, i to da ne preskoči; ako to preskoči, nije više vojvoda, i natemate ga bilo ovoga i onoga svijeta!
TOČKA DVANAESTA
§27. Da se za Vasojevičko drži od Nožice do LJešnice, od Bjelasice do na vrh Ržanice, i Brezojevica crkva, koja cvili među turskim gradovima kao ljuta guja među ognjevima.

Ovim su propisom utvrđene granice Vasojevića i one upravo obuhvataju bezmalo ceo prostor na kome su danas Vasojevići naseljeni.
Sa odricanjem plaćanja danka Turcima i sa određenjem granica Vasojevići su doista postali samostalni, nezavisni, jer su imali sve elemente koji se traže za postanak nezavisne zajednice, a to su: određeni prostor zemljišta, narod koji taj prostor naseljava i organizovana vlast, koja na tom prostoru gospodari i narodom upravlja.
Sistem uprave bio je zasnovan na federativnoj osnovi. Svako bratstvo imalo je svoje posebne bratstvene glavare s jednim knezom na čelu kao najstarijim, koji je po samom položaju ulazio u plemensku upravu. Plemenska uprava nosila je razne nazive, što je sve zavisilo od toga kakav posao vrši u danom momentu. Tako ako vrši kakve umire većeg obima, onda se zvala - "Gospoda kmetovi", ako veća o spoljnim ili unutrašnjim plemenskim poslovima - "Plemenski glavari", ako raspravlja kakve sporove privatno-pravne prirode - "Sudci" ili "Sudarnici."
U unutrašnje stvari pojedinih bratstava plemenska uprava se nije mešala, osim na poziv bratstvenog glavara, ili u slučaju kad bi došli u pitanje kakvi opšti plemenski interesi. Inače je svoje odluke izvršivala preko bratstvenih glavara, koji su ulazili u njen sastav, a u slučaju potrebe mogla je protivu jednoga neposlušnog bratstva upotrebiti druga bratstva, i na taj način pribaviti punu snagu svojim naredbama.
Kao vrhovni organ plemena i izraz želja i potreba sviju njegovih članova bila je Narodna skupština, koja se sastajala redovno svake godine na određenom mestu i u određeno vreme, obično s proleća, jer se verovalo da je za plemenski rad najsrećniji početak u to doba. Na ove skupštine dolazili su svi vojncii i sve starešine porodica, pa čak i žene koje bi bile u tome svojstvu, i svaki je imao pravo učešća u diskusiji o donošenju odluka. Skupština je rešavala samo o stvarima od veće važnosti, kao o izboru, smenjivanju i kažnjavanju glavara, o donošenju zakona i drugim značajnijim stvarima koje su se ticale plemena kao celine.Inače o drugim manje važnim stvarima rešavali su sami glavari dogovorno. Ali i u ovim slučajevima kad je pleme imalo da da svoju poslednju reč, starešine su se prethodno sastajale, i tek pošto bi između sebe to pitanje raspravile i po svim tačkama sporazum postigle, onda bi ga pred zbor na rešenje iznele.
Odluke na skupštinama donosile su se uvek jednoglasno, jer pojedinci, iako možda protivni, kad bi videli da je većina za izvesno mišljenje, morali su se i oni pridružiti tome mišljenju, pošto im je u protivnom pretila opasnost da budu oglašeni za izdajnike plemena i time lišeni svake plemenske zaštite. Inače jedan jedini odvojen glas bio je veto za izvršenje donetih odluka. Glasanje se nije vršilo pojedinačno, već su predlozi i primani i odbijani prostom aklamacijom, tj. sve ono što se zboru ne bi sviđalo, on je odbijao žagorom, a sve što bi mu se sviđalo, primao je uz izvesne znake odobravanja, kao: "tako je!", "prima se!", "hoćemo!", "dobro je!" itd.
Na skupštine se uvek dolazilo pod oružjem, jer su onda narod i vojska bili jedno te isto. Osim toga, pod oružjem se dolazilo i zbog samoga fakta što je ono sačinjavalo deo narodne nošnje, bez koga se pojedini komadi odela nisu mogli ni zamisliti.
Skupštinu je otvarao, zatvarao i njenim poslovima rukovodio vojvoda, pa je on po pojedinim predlozima uvek prvi govorio, a tek posle njega ređali su se ostali govornici, koji su se trudili da svoje mišljenje odbrane više uverljivim razlozima, nego svojim znanjem ili položajem koji su u plamenu imali. Zbog toga su se pojedini govori cenili po svojoj stvarnoj vrednosti, a ne po poreklu, ratnoj slavi i položaju samoga govornika. Otuda nisu bili retki slučaji: da predlog vojvode ili kneza propadne, a predlog kakva obična seljanina prodre, i to samo blagodareći njegovom besedničkom daru, kojim je mogao svoje gledište odbraniti i celom zboru naturiti.
Skupštine su se uvek završivale igrankom i pesmom praćenom pucanjem iz pušaka, ako bi se sve stvari povoljno svršile, inače su se pojedinci razilazili ćuteći, neveseli, oborene glave i jako zabrinuti, jer je to bio znak da u plemenu ne idu stvari kako treba, a to je bila najveća nesreća ne samo za pleme kao celinu, nego i za svakoga pojedinog člana njegova.

NADNASLOV 2: Kako je i kada nastao "Vasojevićki Zakon u 12 točaka"
NASLOV 2: DRŽIMO SE SRPSKOG SUDA I PRAVDE
PODNASLOV 2: Iguman Mojsije je išao od sela do sela i agitovao za vraćanje u veru pradedovsku raznoseći razne fantastične priče o tome šta čeka one koji se ne pokrste

TEKST:
Uvod
1. - Vasojevići su se još pri kraju 16. veka odmetnuli od Turaka i prestali da im plaćaju danak i da primaju vojvode koje im je skadarski vezir određivao. Samim aktom odmetanja oni su otpočeli živeti svojim posebnim i samostalnim životom, pa sledstveno donositi razna pravila i stege po kojima su se u svome radu i životu imali upravljati.
Besumnje da im je prva briga bila da iz svoje sredine istaknu i izaberu vrhovnog glavara, vojvodu, koji bi bio glava plemena, predvodio ih u borbama i predstavljao u odnosima s drugim plemenima i turskim vlastima. Izbor je padao na najuglednijeg kneza, na čoveka koji se odlikovao kako otmenim poreklom, ratnom slavom i besedničkim darom, tako i svojom energijom, okretnošću i umešnošću da može ljudima upravljati i u ruci ih držati. Pored ove vrste odluka, plemenske skupštine su donosile i druga pravila, koja su bila obavezna za celo pleme, i koja je narod nazivao "zakonom", "sudom" i "pravdom".
Ti prvobitni zakoni, odluke, rešenja i stege, docnije su prema prilikama menjani, dopunjavani, tako da sredinom 18. veka, u doba kneza Mirčete Rajičeva i njegova brata, Kneza Milutina, Vasojevići su imali već izrađeno zakonodavstvo gotovo po svima pravnim granama, i po njemu se u svemu upravljali. Iz toga doba očuvani su izvesni propisi ustavnopravnog karaktera, koji govore o granicama Vasojevića: "Nebo Bogu, caru sva zemlja, a Vasojević od Nožice do LJešnice navijek i amin"; o pravosuđu: "Od dans pa navijek i amin kolo (pleme) vasojevičko drži srpski sud i pravda"; o neplaćanju danka: "Bogu Božje, namastiru svoje, a Vasojević danak nikome ne plaća"; o izdaji: "Ko podanas ode pećskome paši bez izema vojvode, da se više ne vrće među nas, a ako se vrne, da se kastiga", i t.d.
Granice Milutina kneza
Naročito je bila popularna odredba o granicama koje su u narodu bile poznate pod imenom "granice Milutina Kneza", i na koje se narod uvek pozivao kao na neki pradedovski zakon. One su se poklapale sa teritorijom budimljanske župe, a uz to zahvatale su i Lijevu Rijeku, kolevku Vasojevića, koja je dotle pripadala kučkom vojvodstvu.
Za sve to vreme Vasojevići su formalno priznavali sultana kao "gospodara od sve zemlje" i održavali prijateljske veze sa skadarskim vezirom, ali danak nisu gotovo nikad plaćali, sem manastirima na čijoj su zemlji bili nastanjeni. No posle smrti Kneza Milutina 1791, Turci ponovo pokoriše Vasojeviće, i počeše dovoditi za vojvode svoje ljude, kao Radoja Babovića, koji je otprilike svega četiri godine bio na tom položaju pa umro, a skadarski vezir imenovao za vojvodu opet svoga čoveka, Lakića Kastratovića, unuka Radojeva po kćeri Novki Krivoj, koji je bio poglavica Vasojevića sve do svoje smrti 1825. Za to vreme, od 1791. do 1825, prestaje ne samo svaki zakonodavni rad u Vasojevićima, već i oni zakoni koji su bili ranije doneseni, odmah su obustavljeni, a na njihovo mesto su stupile stare administrativne uredbe i naredbe turskih vlasti, pećskih paša i skadarskih vezira.
Ali 1825. dolazi za vojvodu Simo, mlađi sin vojvode Lakića, koji je bio sasvim drugog karaktera, drugih osećaja, drugog duha i drugih pogleda no što je to bio njegov otac. Jer, dokle je vojvoda Lakić, koji je inače bio veliki patriota, odvažan junak i mudar čovek, priznavao tursku vlast i oslanjao se na Turke, koji su ga protivno plemenskim običajima na vojvodski položaj doveli, dotle se vojvoda Simo oslanjao na pleme i stavio na čelo one struje u plemenu koja se stalno držala lozinke: "Borba za slobodu Vasojevića u granicama Milutina Kneza", i koja za Turke i njihovo prijateljstvo nije htela ni da čuje.
Rad vojvode Sima
U to vreme bio je starešina manastira Đurđevih stupova iguman Mojsije Zečević, čovek neobično darovit, energičan, preduzimljiv i vatren pobornik narodne slobode; on prihvata planove vojvode Sima, i svojim ugledom, koji je u narodu imao i kao čovek i kao svešteno lice, okreće gotovo celo pleme za vojvodu Sima i njegovu politiku. Naišavši na lep odziv u plemenu, Simo i Mojsije reše da prvo vrate u pravoslavlje sve Vasojeviće koji su se bili ranije isturčili, da bi se na taj način što bolje izvela u plemenu sloga i jedinstvo, pa tek onda da rade na oslobođenju Vasojevića i uspostavi starih običaja i zakona koji su važili u doba Milutina Kneza. U tu svrhu Mojsije je išao od sela do sela i o praznicima poučavao i zaklinjao narod da se čvrsto drži drug za druga, da svako čuva veru pradedovsku i sluša svoje plemenske glavare, naročito vojvodu Sima koji radi za dobro plemena i celoga srpskoga naroda.
Prvi se pokrsti jedan Mojsijev rođak Zule Fatić, koji je posle išao po selima i agitovao za pokrštavanje, raznoseći razne fantastične priče o tome šta sve čeka one koji se ne pokrste i kao muhamedanci umru, i te su priče dosta doprinele da se mnogi dragovoljno vrate u pravoslavnu veru. Osim toga bilo je povereno svima viđenijim ljudima iz pojedinih bratstava da polako i na lep način, a ako ustreba, i silom prevedu svoje rođake-poturčenjake u hrišćansku veru.
Uporedo s tim radom oko pokrštavanja, intenzivno se radilo i o odmetanju Vasojevića od Turaka. U tom pravcu išle su im i same prilike na ruku, jer beše zavladalo haotično stanje u turskoj carevini zbog novačenja sultana Mahmuda, koji 1826 ukide janičare i uvede redovnu vojsku, što su stariji i verski zatucaniji muslimanski elementi shvatili kao propast carevine, pa su se zbog toga počeli buniti, te su se turske vlasti bile zabavile o svome jadu, a o hrićanima nisu mnogo vodile računa.
Novačenje je izazvalo veliko nezadovoljstvo naročito u krajevima kosovskog i skadarskog vilajeta, jer su samovlasne paše to jedva dočekale, pa da se pobune i objave rat Carigradu. Skadarski vezir, koji se oduvek isticao svojom samovoljom, sada se pogotovu bunio protivu novačenja, pa je čak i Carigradu pretio. Kujući plan za odmetanje od sultana, on je kroz prste gledao Vasojevićima, jer je hteo da ih pridobije za sebe za slučaj borbe sa sultanovom vojskom. Simo i Mojsije, shvatajući prilike i računajući da jednog dana Mustafa-paša Buštalija može postati apsolutni gospodar Arbanije i okolnih krajeva, pokazivali su se kao pristalice njegove politike, a protivnici sultana i njegovih reformi. To im i dade povoda da odreknu plaćanje dohotka agama i begovima kao protivnicima skadarskog vezira, pa im čak i zabraniše da idu po selima i da dolaze u dodir sa narodom.
Razgovor sa Milošem Obrenovićem
Nesrećne prilike u Turskoj se još više pogoršaše kad ona zarati sa Rusijom 1828, jer se tek tada videlo kakvo je rasulo i nedisciplinovanost u redovima turske vojske. Mustafa-paša, koga je sultan bio pozvao u rat, krenu se tek posle godinu i po dana, preko leta 1829, ali ne da ratuje, nego tek da se vidi da se krenuo, da što opljačka i uceni Carigrad izvesnom sumom novaca. NJegova vojska dođe do Plovdina, i tu se zadrža po naredbi iz Carigrada, jer se sultan beše uplašio od Mustafa-paše, i zbog toga mu naredi da se odmah vrati, jer nije potrebna njegova pomoć, pošto je već mir s Rusijom bio zaključen, a uz to mu posla kao dar "1000 kesa sve žuta dukata." Mustafa se vrati natrag i usput opljačka sve, kami i drvo.
Ovoga puta u Mustafinoj vojsci bili su i Vasojevići pod vođstvom vojvode Sima. Oni su bili došli do Plovdina, i tu su mnogi propali od zaraze i drugih raznih boleština, kao barjaktar Radosav Vulević i mnogi drugi, a s njima i Đulbeg Šabanagić, poglavica plavske nahije, kako su Turci zvali vasojevićku oblast. Sa vojskom je bio i Mojsije, koji se po svoj prilici vratio iz Niša, usput svratio knezu Milošu i tražio da se Vasojevići priključe Srbiji, ali mu je Miloš odgovorio da su Vasojevići daleko od "ograde (granice) srbijanske", koja je udarena na Javoru i da o tome zasada ne može biti nikakva govora.
Kad se Mojsije vratio u Vasojeviće, našao ih je zavađene s Gusinjanima i ostalim poturčenjacima, jer su ovi poslednji bili ulučili zgodnu priliku da počine razne zulume pravoslavnom delu stanovništva, a naročito da isturče svoje žene-hrišćanke, kao i da pobiju one koje se ne htedoše poturčiti. To jako ozlojedi Mojsija, koji je i inače bio zakleti neprijatelj Turaka i njihove vladavine, pa prikupi ostatak Vasojevića i udari na pogranične kule u Sućeskoj, poruši ih a posadu rastera. Na glas o tome Šaban-aga Reyepagić diže vojsku, udari na Đurđeve stupove, opljačka ih i popali sve konake koje beše Mojsije podigao odmah posle 1822, ali Mojsija ne uhvati, već mu ovaj pobeže u Gornje Vasojeviće, gde se krio u šumi sve do povratka vojvode Sima sa vojskom.
Kad se Simo vratio i video kakav su nered Turci napravili u Vasojevićima, odmah pođe u Skadar i uloži oštar protest kod vezira protivu turskih posada i gusinjskih aga, izjavljujući da age više neće primati u pleme niti im davati ikakav dohodak. Gusinjani su opet, sa svoje strane, optuživali Mojsija i svu krivicu bacali na njega, kao buntovnika i rušioca turskoga carstva, i tražili njegovu glavu. Stvar je bila svršena tako što je Turcima Gusinjanima bilo zabranjeno da idu po selima, a Mojsije je imao da dođe pred vezira. Ali Mojsije nije hteo ni da čuje za vezira, već je i dalje kroz Vasojeviće agitovao za odmetanje sastajući se s vojvodom Simom i drugim glavarima i uglednim ljudima iz plemena.
Zakon s početka 19. Veka
Kako vezir nije imao vremena da vodi računa o tome šta rade Vasojevići, to je ovima bilo lako da sazivaju plemenske zborove, da se na njima dogovaraju i da donose zakone i druge odluke koje su se ticale plemena kao celine. Koristeći se tim neredovnim prilikama, koje su vladale u celoj turskoj carevini a naročito u skadarskom vilajetu, Vasojevići se 1829. definitivno odmetnuše od Turaka i nisu im plaćali danak sve do kraja 1843. Tek 1844, kad je stvar bila raspravljena na Kraštici u prisustvu verzirova komisara Selima Reyića, Vasojevići su priznali tursku vlast, a pristali da agama i begovima daju ponešto meda i masla, a harač da neposredno veziru predaju, i to je trajalo do 1852, kada su se opet odmetnuli i prestali plaćati i harač veziru i dohotke agama i begovima.
Prema svemu tome, "Vasojevički Zakon od dvanaest točaka" je donesen ili krajem 1829, tj. odmah posle povratka vojvode Sima iz Plovdina ili u prvoj polovini 1830, jer je već u septembru te godine Mojsije bio pošao na Cetinje i tamo ostao sve do jeseni 1842. Ranije nije mogao biti donesen, jer se o tome nije radilo, a docnije nije opet donesen zbog toga što narodno predanje vezuje njegov postanak koliko za ime vojvode Sima, toliko i za ime igumana Mojsija, a ova dvojica od 1830. nisu više zajednički radili: prvo stoga što je Mojsije od 1830. do 1842. bio stalno na Cetinju, i drugo što se odmah po povratku sa Cetinja 1842. bio krvno zavadio sa Simom, jer su jedan drugome o glavi radili, pošto je Mojsije hteo da Sima zbaci i Vasojeviće prisajedini Crnoj Gori, a Simo je i dalje radio na tome da Vasojevići ostanu slobodni i od svakoga nezavisni.
2. - Kako narodno predanje veli da su vojvoda Simo i iguman Mojsije bili rešili da uspostave stare zakone i običaje, kao i to, da su neki zakoni, stege, pravila i druge plemenske odluke bile donesene i u doba pređašnjih vojvoda i knezova vasojevićkih, to se samo po sebi nameće pitanje: da li je "Vasojevički Zakon od dvanaest točaka" sasvim nov ili je to kompilacija pređašnjih plemenskih zakona i odluka, i, ako je ovo poslednje, šta je u njega sve uneseno iz tih ranijih zakona i odluka? Po sebi je jasno da se na to pitanje ne može dati nikakav definitivni odgovor, jer nam nedostaju tekstovi tih ranijih zakona, pa se zbog toga ne može izvršiti potrebno poređenje sa tekstom ovoga zakona niti utvrditi šta je u njemu staro a šta novo. Jedno je tačno da, ako je bilo kakve kompilacije, a nje je nesumnjivo moralo biti, nije sve uneseno iz ranijih zakona, o čemu svedoče navedene odredbe koje su se u narodnoj svesti očuvale, ali koje nisu ušle u novi zakon. Ali je najverovatnije da su sve ranije odluke koje su odgovarale vremenu, prilikama i ondašnjim potrebama, unesene i u ovaj zakon, a uz njih dodane i nove kojih ranije nije bilo. To se najbolje vidi po samom obliku pojedinih propisa, jer neki od njih imaju lepšu, uglađeniju formu no što je imaju drugi, što znači da su starijeg datuma i da su se usled usmenog prenošenja i pamćenja bolje zaokruglili i dobili takoreći čisto poslovički izgled, lepši oblik, savršeniju formu od onih koji su docnijeg datuma. Tako npr. propisi &&-a 1, 2, 3, 5, 8, 9, 10, 12, 21, 25, 27 itd., imaju uglađeniji oblik nego propisi &&-a 14, 15, 16, 18, 19, 20, 22, 23, što će reći da su prvi starijeg a drugi poznijeg datuma.
Stara, srećna vremena
3. - "Vasojevički Zakon od dvanaest točaka" je zakon ustavnopravnoga karaktera, i sadrži odredbe po raznim predmetima iz javnog, privatnog, poglavito krivičnog prava. Do nas je dopro putem usmenog predanja, pa otuda bezmalo sve njegove odredbe imaju poslovički oblik, jer ih je narod u toj formi lakše pamtio i s kolena na koleno prenosio.
Pod uticajem novih prilika koje su nastale prisajedinjenjem Vasojevića Crnoj Gori, kao i uvođenjem novog zakonodavstva, "Vasojevički zakon" je počeo naglo da se gubi, da pada pod večni veo zaborava tako, da se u poslednje vreme o njemu gotovo nije ništa znalo, ili ako se znalo, znalo se toliko da je postojao i takoreći ništa više.
Za vreme prvih dana neprijateljske okupacije 1916, "kad tuđe vlasti počeše uvoditi tuđe običaje", počelo se u narodu mnogo govoriti o starim srećnim vremenima, o starim narodnim ustanovama i zakonima, pa su se stari prisetili i ovoga zakona. Ali u početku tih razgovora vođenih za vreme zimskih sedeljki, niko od njih nije znao ceo zakon, već samo pojedine točke ili po nekoliko propisa iz pojedinih točaka.Posle nekoliko sedeljki, osvežavanjem uspomena uzajamnim podsećanjem, dopunjavanjem i korigovanjem, bilo ih je koji su ga već i naizust znali.
Prisustvujući tim sedeljkama, ponavljajući pojedine propise i tražeći objašnjenja za poneke reči i izraze i mi smo bili naučili napamet ceo zakonski tekst i zabeležili ga onako kako smo ga onda čuli i upamtili. Tom prilikom zabeležili smo bezmalo i sva vasojevićka narodna predanja i verovanja koja stoje u vezi sa propisima ovoga zakona, kao i ostalu građu koja nam je docnije poslužila za izradu komentara.
Sačuvati od zaborava
4. - Što se tiče izrade komentara, namera nam je bila da pojedine reči, izraze i cele propise objasnimo verno prema narodnom shvatanju ondašnjih Vasojevića, jer se jedino na taj način može pogoditi ne samo prava zakonodavčeva misao, nego i pravilno shvatiti zakonski tekst, onako kako ga je u pameti imao sam zakonodavac kad je pojedine odredbe redigovao. Drugim rečima, hteli smo protumačiti zakon tako kako bi ga protumačio sam zakonodavac kad bi u životu bio.
Ali da bi se mogao dati jedan tako idealan komentar, bilo je potrebno do sitnica proučiti celokupno ondašnje uređenje Vasojevića, njihove odnose s ostalim naseljenicima koji nisu bili Vasojevići, zatim poznati njihov karakter, duh, osećanja, tradiciju, ideale, njihova shvatanja i verovanja, pravne i druge socijalne običaje, način njihova života i rada i mnogobrojne druge momente koji su bili od uticaja da se donese ovakva ili onakva odredba po pojedinim predmetima. Stoga je za sve to trebalo mnogo truda i vremena, pa je i samo objavljivanje ovoga zakona došlo nešto docnije no što se to moglo očekivati.
Pri tome trudili smo se da pojedine činjenice, ukoliko je to bilo mogućno, iznesemo tako da mogu poslužiti ne samo za ovu svrhu kojoj su namenjene, nego da se njima mogu koristiti i svi drugi ljudi od dela i nauke. Otuda je i komentar izvesnih propisa nešto oštriji no što je to možda bilo potrebno. Ali smo verovali da to ne samo neće biti na odmet, nego će, naprotiv, biti od velike koristi, jer će se mnogi detalji iz narodnoga života i običaja, koji su već i inače bili na izmaku narodnoga pamćenja, sačuvati od zaborava.

Zapisao i kometarisao:
Dr Ilija M. Jelić
(Prema izdanju Srpske kraljevske akademije, 1929)

3 comments:

  1. Who, the fuck, is Mojsije?

    ReplyDelete
  2. Anonymous4.10.05

    Sjajno! Odlican blog, napokon da procitam vise o ovom covjeku cije ime nosi najljepsa crnogorska ulica (a mozda i sire) :)))

    ReplyDelete
  3. Anonymous8.11.07

    Ovo gore sto je napisala izvjesna Dragana, nisam ja napisala. Samo da se zna.

    ReplyDelete